Просветно-црквена Добротворка Драгиња Ст. Петровић

као што треба разумети читајући Поп-Ћиру и поп-Спиру, два недостојна представника вере и културе у свом селу, као штом

- у Кир-Герасу и Љожићној печеници има оштрог протестовања

противу новога времена, које се морално сурвава. И кад се тако чита и Лимунација на селу, онда се неће видети ни партизанство ни конзервативност пишчева, него жеља његова да се осуди лудо јурење појединаца за сваком, добро неиспитаном новином, па и то благо и с хришћанским симпатијамл. |

И кад се пажљивије буде улазило у смисао њ:гових прип)ведака, видеће се да у њима има не само смеха, што је на површини, него и сувише озбиљних смерова, што је, наравно, у дубини, и да у његовим приповеткама има не само ширине него и потребне дубине, наравно, у колико је цео наш тадашњи живот био дубок.

Видећи како сеу нашим школама предаје народна историја штуро и без духа, он долази на мисао да, ради националнога васпитања, треба из историје бирати најлепше моменте и у лепом их облику износити народу ради угледа. И ради тога он дира, али не мења нити удешава, као што неки критичари тврде, оно што ће изнети, па то китњастим и библијским стилом обрађује. То су његове приповетке из прошлости, боље рећи слике из историје, у којима он, на основу старих српских животописаца и летописа, излаже поједине светле моменте из наше историје — Из књига старосшавних. И те му се књиге врло радо читају, као год и приповетке, које никако не слазе с књижарског трга.

Стеван Сремац је умро у пуном јеку свога рада, када је обећавао још толико много да уради, с немара наших запуштених бања, у Соко-бањи 12. августа, 1906. године, оставив светло име своје и своја велика књижевна дела у вечиту задужбину народу, која ће корисно и племенито утицати на њ и која ће живети, докле и народ српски. Слава му!

ЈУ

· Спасоје Стевановић,

М. Б.

И он је од првих чланова одбора. Рођен је у В. Градишту, 24. априла 1850. године. Био је угледан трговац у Београду. У два маха био је одборник општине београдске и посланик за град Београд 1887. и 1893 године. Помагао је свако добро дело и племениту установу. Умро је напрасно 30. јула, 1904. године. У једном лепом некрологу у Српској Застави опростио се Стојан Рибарац са својим драгим „Спалом“. Бог да му душу прости!

ОСХОСХОСХОСХОСХОСЖОВ | — 199 — ОСХОСХОСХОСХОСХОСОО