Просветно-црквена Добротворка Драгиња Ст. Петровић
ока бе о ево оезо сковао ве човеково
свима српским покрајинама, председник Фонда пок. Рибарац учинио је 11. маја, 1910. овај предлог:
„Ради горње сврхе Одбор је овлашћен да тај посао може према своме нахођењу и другоме поверити.
„На пословима ове врсте народнога просвећивања и популарисања књижевности до сад је најуспешније радила и највише се истакла Српска Књижевна Задруга. Она је за 18 година свога рада створила духовно јединство Српскога народа како још ниједно српско књижевно или Културно друштво до сада. Српска Књижевна Задруга једним делом свога рада потпуно одговара и просветној жељи, исказаној у тестаменту пок. Драгиње, и како се још не може приступити извршењу главнога задатка фондовског: издржавања питомаца православног Богословског Факултета или српске Духовне Академије, пошто још нису установљени, предлажем да се из дотадашњега фондовског прихода уступи Српској Књижевној Задруги дванаест хиљада (12.000) динара ради означеног циља издавања популарних списа у циљу заштите и одбране народних и верских интереса у свима српским покрајинама“.
И тако је код С.К. Задруге постао „Књижевни фонд Станојла и Драгиње Петровића“ из суме, коју је Задруга дуговала Фонду, и према чему је њен дуг тада износио 36.000 дин., који је она сада и исплатила.
Ратови и окупација спречили су рад Фонда, али је он, одмах по свршетку њихову, предузео живљу акцију. Тако је, да би добио што више средстава за остварење својих смерова, решио да један део непокретног имања уновчи. Ово је урадио нарочито стога, што су предратне закупнине биле малене, а имање је изискивало знатне оправке и трошкове, те је и приход био незнатан. Продају је учинио оферталном лицитацијом, оглашеном у више листова, и успео да га прода седам пута скупље него што га је купио.
Када је, доцније, Држава учинила апел за уписивање
ОСУХОСХОСХОСХОВХОСХОФ | — 144 — ОСХОСХОСХОСУОбХОбЖХОО