Просветно-црквена Добротворка Драгиња Ст. Петровић

Цане рана ба

(а о је] «о јоје- ојејек ој бе јој МОЈ ој 0) ој 0] 6] 519] 6] 65196] << 19,0) 15/61<<М9)

и господара, или кад Рајко од Расине анахронистички ређа све наше владаоце и властелу, ко да не види иза леђа народнога певача калуђера аналисту као шаптачаг Кад народ за узрок косовске катастрофе узима не физичку или моралну слабост своју или својих вођа, него вољу Лазареву, импутовану до душе с више:

„Цар воледе царсшву небескоме... Земаљско је за малена царство, А небеско увјјек и до вјека.“,

онда је и опет сувише јасно, да је то на њега силно утицала црква са својим представницима, давши му овако високи национални понос и велику веру у сама себе, да га никаква земаљска сила не може сатрти; она иста црква која му је дала и цео катихизис вере, сажет у оној малој, али дивној песми: „Ој човече, праведниче, један Божји службениче“, и у којој су најкарактеристичнији, пуни стоицизма, стихови:

»У добру се не понеси А у злу се не поништи !“

И стари Немањићи, са својим силним културним радом, дизањем манастира са овако великим задацима, учинили су неизмерне користи не само за своје време, него још више за доцније, за време робовања, јер су дали народу једно оружје, које није могло бити сатрвено ни од каквог непријатељског, и које је трајало све до најновијега времена. И у ратовима 1912—1913, и у ратовима од 1914—1918. године, имали смо га у рукама, и оно је било јаче од свих најсавршенијих немачких борбених средстава, а оно се зове: силно народно одушевљење и висока национална свест. Чувајмо се, да нам когод или штогод не истисне из руку ово најмоћније и најпобедоносније оружје, а за ову патриотску б6ојазан дају и сувише разлога: хлађење одушевљења у омладине и претерани материјализам у старијих!

Коликб смо имали ресултата у ратовима 1912—1913. године за ослобођење Јужне Србије, наоружани националним одушевљењем, које смо видели да је старога порекла, од Св. Саве и Немањића, ми смо имали и непосредно као савезника свога — некадашњи рад старих Немањића. То су опет били њихови манастири, расејани по Старој Србији и Маћедонији, који и данас поју у славу Божју и народну, или у рушевинама немо причају о славној прошлости српској, као најживљи и најтврђи сведоци о највећој културној лодобности нашега народа међу свима бал-

ОСЖХОБУОБМОСКООЖОСУОО) | — 151 ОСХООХОСХОО КОСОВО)