Просветно-црквена Добротворка Драгиња Ст. Петровић

оезоосевоосоосево ос Осе Ооо оке оке во воз о оке Ооо

„Там“ гди Врачарђ широко „Полћ се протеже, „И по нЂму воена „ПЂема се разлеже: Ахљ! тамо екс.

„Гам' гди с' народђ уставом: 5. правицомђљ дичи »Гди но истби верносћу „Свомђ Кназу приличи: „АХљЉ! тамо с земни ран, „Там ми Боже живит даћ.

Што ближе Београду, све већа радост обузима наше путнике. Срце им казује, да ће у њему срећно и мирно проживети. Тамо нема обести Турске. Тамо живе браћа. Тамо је све дивно као у рају. Тамо је ваздух бољи; лакше се дише. У том поуздању било је нечега надземаљског, узвишеног, чак и религиозног. Београд је у истини и био у то доба чедо љубави српског народа, кула светиља за жудне слободе и мира, сјајна звезда, која показује пут залуталим, уморним путницима. Њему су хитали српски синови и кћери из свих крајева. А ко је већ једном био и видео Београд, у народу се сматрало, као да је био у некој светињи, на хаџилуку.

„Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи тебе, Боже“! (Пс. 42, 1)— тако душа српска гори од чежње да види Београд!.....

А кад такви путници са кириџијама, пред вече, кад се сунце клони своме смирају, први пут, из даљине, спазе Београд, — њихову душу обузима небесна милина. Ниједна српска душа не може бити равнодушна пред појавом тог милог града, драгог и светог места, срца целе Шумадије, — те гордости најближих предака, савременика и потомака, — вароши великих народних идеала и јунака. Чедан наш свет није никад разабирао за разне распре и незгоде међу великашима. Народна душа не мари за такве гласове. Она гледа само у Београд, у свету жижу

ОСУОСХОСХОСКОС ХО КОО — 26 — – обхобхоохоохосхдохоо