Просветно-црквена Добротворка Драгиња Ст. Петровић

сезовк осе ове ове ов сок особе о ос ОС О О

свога народног јединства, Њој изгледа, она види како се небесна и земаљска отаџбина спајају баш ту, у том милом месту.

Такво је душевно расположење владало и нашом бегуницом из Сарајева. Усхићена и сретна, она је гледајући из даљине Београд са сузним очима падала ничице и љубила свету земљу слободе и радости свега Српства.

# Ћ #

Доцније је већ прешао из Спљита и муж њен са сином, те су, тако, у Београду ови добри људи поново засновали свој живот и обновили своју честиту и примерну кућу.

О оцу Драгињином, Милутину Радовановићу, забглежено је, да је учествовао у борбама против Турака. Храбро се борио код Споменика, близу Београда, где ја и рану задобио у десно раме. Тане му је и по 03дрављењу остало, те га је носио докле год је био жив.

То је било оних година, кад се Србија поново стала опорављати и дизати! А кад је већ отпочео мирнији живот, он је од грађанства почаствован угледним местом и положајем у Београдској Општини. Изабран је за „верховног кнеза“, на којој је дужности био пуних осамнаест година.

Драгиња је рођена у Београду, 7. априла, 1831. г. Био је то први дан Васкрса, када је ову племениту душу први пут озарило мило и слободно сунце. У угледној кући „верховнога кнеза“ мала Драгиња је брижљиво васпитавана под окриљем своје мајке Ане. За домаћи живот тога доба „модерно“ је било: да буде патријархалан, пун чедности и старе, српске побожности. Као дете из тако добре куће, Драгиња је упућивана да добије и потребно за то време школовање. У том погледу давала

ОСХОСХОСХОХОСХОоХоо | — 27 — ОбХоОохХоОрхОохОохоОхоо