Просветно-црквена Добротворка Драгиња Ст. Петровић

бео ере о еоо еооое до 0 ко о ос обе 0500)

се најнужнија обука а све остало имало се добити у дому код родитеља. Тамо је дете добијало образовање ума, оплемењавало срце и запајало своју младу душу здравим и идеалним српским родољубљем. А у коликој је мери такво васпитање могло да се улије и пресади У душу једне девојчице, то најбоље показује потоњи њен живот. То што је добила у дому, код својих родитеља, од додира и кретања у тадашњем београдском друштву — било је тако солидно, тако су дубоко сви савети и обичаји западали у њену младу душу, да је доцније у сваком погледу била за углед, типична српска девојка

а по том већ и супруга, мајка и домаћица.

Кад је достигла узраст од деветнаест година, буде 1850. г. удата за Станојла Петровића, официра тадашњег.

О Станојлу се зна, да је рођен 13. фебруара, на Св. Симеуна Мироточивог 1813. г. у селу Свилне, —доцније прозвани Петровац, — у округу пожаревачком. Кнез Милош је, наводи М. Ђ. Милићевић, преиначио име овом селу, назвао га Петровцем, баш по Петру, опу Станојловом. Као војно лице одређиван је Станојло на разне положаје и дужности у тадашњој младој кнежевини.

После редовних старешинских положаја у војсци, био је једно време, баш кад узима Драгињу за своју сапутницу у животу, окружни начелник у Чачку. И ако војно лице, он је био и као грађански чиновник, управљао је округом, јер се у то време намерно хтело, практиковало се, да војне старешине, у данима мира, буду у што тешњем додиру и познанству с народом, како би, опет, у ратно време било више поверења и узајамног разумевања у заједничком раду старешинског кадра и

народне војске.

оохоожосхосхосх0ожоо = — 28— обхоохосхобжовховсо