Просветно-црквена Добротворка Драгиња Ст. Петровић

бокове осе осе дос доо о осе Ооо О Се О СО СО

наш Митрополит Михаило. По благослову и уз врло живо његово интересовање, Драгиња одлучи да на празном земљишту, у самој средини Новога Гробља, у Београду, подигне једну и по размерама и по лепоти угледну цркву, души својој на утеху а грађанству на употребу и корист. Како је целу ствар поверила била седоме Архипастиру, то је овај убрзо издејствовао пристанак Београдске Општине, нашао способне и савесне људе за план цркве и остале припреме, тако, да је већ 1893. год. у пролеће црква била потпуно готова и снабдевена свима потребама.

Дан освећења цркве, 9. мај, летњи Свети Никола, којом су приликом узели живог учешћа не само црквени кругови, већ и председништво и часништво општинско, грађанство — био је најрадоснији дан у животу Драгињином.

После овог првог значајног догађаја у њеном животу, Драгиња, распоређујући врло мудро своје приходе и имовину, даје иницијативу и прима учешће у разним чисто националним и црквеним пословима.

Године 1896. када се у мају месецу крунисао у Москви нови руски цар блажене успомене Никола |, она се, на један оригиналан и с националног гледишта оштроуман начин, јавља преко Митрополита Михаила руском цару са својом честитком и драгоценим поклоном. Шаље један историски и скупоцени крст, који симболички представља нашу косовску катастрофу. У своме писму цару нарочито удара гласом на овај значај, доводећи у логичну везу наше националне идеале и тежње са моћи Русије и њеног миропомазаника.

Нешто доцније шаље на поклон један крст и руским монасима, који живе у ћелијама Св. Јована Златоустог, као штићеници нашег манастира Хилендара у Светој Гори. И овоме акту даје нарочити смисао : дарује руским монасима Св. Крст у знак вечите захвалности и љубави српског народа према Русима, који у борбама за слободу изгинуше у Србији 1876. —7.—8. године.

ОБУОБУОВУОСУООСУОУЗО | — 38 — | ОСХОСХОСЖХОСЖХОСУВО