Пројекат општег казненог законика за Краљевину Норвешку : мотиви израђени од Комисије, постављене Краљевском одлуком од 14 новембра 1885 год. по жељи Министарства правде немачког царства
98
учинили кривицу у држави. Међутим то су случајеви издавања, који у пракси одиста никад неће доћи у питање, само. ако државе остану при досадашњим својим гледиштима. Опште је признато правило да се држављани не издају а исто тако ни иностранци од стране државе, у којој су кривицу учинили. У државама, у којима се закони баве издавањем, нигде се овај случај не помиње а исто тако ни данашњи уговори о издавању не допуштају издавање за кривице, које су учињене у области државе, од које би се издавање имало тражити.
Кад се дакле овде о издавању ништа не говори и не унесе пропис који би одговарао одредби 5 6 гл. закона од 1842, то наравно ништа не смета важности већ постојећи% закона п пуноважно закључених уговора, баш кад би ови допуштали издавање и у ширем обиму. Ну у овоме погледу овде се истина могу навести само закон од 11 Септембра 1818 и уговор с Данском од т Марта 1828, у коме, последњем, налазе се особене одредбе само односно иностранаца, који овде, у држави, праве лажне данске новце.
Према овоме, кад нема разлога да се одредбе о издавању криваца уносе у казнени закон, онда се цео овај материјал може у толико лакше на страну оставити, пошто има пуно разлога да се он укупно законски регулише. Ово су више најнапреднијих народа већ и учинили, као Енглеска, Уједињене Државе, Швајцарска, Аргентина, Холандија, Белгија и ост. као п Италија и Француска, које свакако то намеравају. Питања, која се лица могу издавати и за какве кривице, којој држави и под каквим гаранцијама треба издавање да се врши, тако су колебљива п важна, да је преко потребно да се све то законски уреди. Ово у толико пре, што једина позитивна одредба, која се у нашем закону, односно уговора, находи, које је по њему допуштено закључивати, а то је, да се они оснивају на принципу потпунога реципроцитета (СТејсћеш, а. ћ. беегепвзе еке зртпстр), није само по себи основана, али на случај, да се она напусти, напустила би се п гарантија, која се ипак може у томе састојати да влада једне државе не може даље ићи него што она може очекивати од друге. Јер у ствари, издавање у многим случајевима исто је тако у интересу оне државе која га чини као год и оне која га тражи и нема никаквога разлога да се постави правило, да