Пројекат општег казненог законика за Краљевину Норвешку : мотиви израђени од Комисије, постављене Краљевском одлуком од 14 новембра 1885 год. по жељи Министарства правде немачког царства
26
доказа о противном, из најновијег доба, као што је то Асесор Шеел изнео.
У вези овога, треба приметити и то, да више држава, које су закључиле укидање смртне казне, у погледу на правну сигурност не могу баш за углед служити, док се и у ранијем и у новијем добу на више места, где је она била укинута, нашло да је потребно да се поново уведе — истина, која се мора признати као јак аргуменат против укидања.
Односно тога, што се статистичким податцима жели да докаже, да се после укидања или не употребе смртне казне, није намножио број оних злочина, која су раније била смрћу кажњавана, дакле да није трпила правна сигурност због тога што ова казна није примењивана, слажем се с гледиштем Асесора Шеела, да ови податци немају у овом погледу какву решавајућу доказну силу, пошто број злочина извесне врсте у каквом извесном одсеку времена, зависи од многих околности, међу којима величина казне не игра најважнију улогу, и ако она, као што се то само по себи разуме, није без вредности. Ипак, с друге стране, ја држим, да у колико већина. из овде изнетих саопштења оће да изведе закључак, да се смртна казна није показала целисходном као застрашавајуће средство, ја то не треба да оспоравам, пошто сам такође мишљења, да она као таква није показала дејство у тој мери, да би се само и поглавито у томе могло наћи оправдање за њен опстанак. Право на опстанак ове казне мора се много пре по моме схватању тражити у нечему другом, што је већ и Асесор Шеел напоменуо, имено у праву нужне одбране, које припада друштву. Наравно да се не може оспорити да су чести такви случајеви, у којима се љулско друштво према каквоме зликовцу находи баш у положају нужне одбране и ово се збиља неће ни оспоравати, нарочито према искуствима која су у последње време овде и у другим земљама учињена.
Онде, где се злочин појављује као каква објава рата, постојећем друштвеном реду, који оће да сруше насилним средствима, па чак и великим уништавањем имовине и људи, ту је по моме мишљењу потпуно јасно да се друштво и његови чланови који се законима покоравају, наспрам оваквих зликоваца налазе у положају нужне одбране, и по томе право државе наспрам оваквих лица не може бити мање од права појединих индивидуа које под оваквим околностима могу упо-