Пројекат општег казненог законика за Краљевину Норвешку : мотиви израђени од Комисије, постављене Краљевском одлуком од 14 новембра 1885 год. по жељи Министарства правде немачког царства

51

требити крајња средства. Али и независно од ових особених случајева, може бити зликоваца, који су тако опасни, да се њихова егзистенција не може сложити са заштитом живота који је држава свима силама дужна да пружи својим грађанима, јер они на то имају неоспорно право.

_ На сваки начин може нам се рећи, да држава према тако опасним зликовцима друкчије стоји од приватног лица, пошто она њих може притварањем учинити безопаснима и према томе нема права, да им живот одузима. Али ја се са овим не могу да сложим.

Сигурност, која се простим притварањем може постићи, природно ни из далека не даје довољну гаранцију према тако опасним тенденцијама као што су оне о којима је реч. Увек ће бројати могућности, да овакви опасни злочинци дођу до слободе и продуже њихов уништавајући рад, нарочито ако буду имали многобројне једномишљенике и помагаче, као што то често бива, што смо већ искусили,

Мени се чини да о томе не може бити никакве сумње, да држава, чија је главна задаћа, да правну сигурност одржава нема никакву обвезу да штеди живот таквих лица, чије просто присуство значи сталну несигурност за живот других.

Тако штеђење значило би повлађивање злочинаца на рачун друштва.

Даље готово се може рећи, да би држава, кад не би имала право да оваквим злочинцима живот одузме, већ би на то била ограничена да их само слободе лиши, била принуђена, да би што већу гаранцију постигла да они не по бегну, да употреби тако строги затвор и такве принудне мере, тако да би непрестано трајање оваквога поступања за небдређено време, можда до краја живота дотичнога кривца, више вређало правне осећаје нежели извршење смртне казне.

Баш у погледу на злочине о којима смо овде говорили, казне се, да је искуством доказано да смртна казна нема такву особину да кривце од оваких злочина одстрањује, и то је у толико тачно, у колико се признати мора да се свака казна, чак и сигурност да ће казна наступити, често показала као потпуно немоћна према злочиначкој вољи. Ну у овоме ја не увиђам никакав аргуменат против употребе смртне казне, према моме горе изложеноме схватању. ја чак сматрам да је баш у случајевима где имамо посла са субјектима, чија,