Пројекат општег казненог законика за Краљевину Норвешку : мотиви израђени од Комисије, постављене Краљевском одлуком од 14 новембра 1885 год. по жељи Министарства правде немачког царства

90 год. или доживотно, ртез о од 6 до 12, ргајоп од 6 месеци до 6 година, аттезбо од 1 до 6 месеци, агтезћо тепог од 1 до 30 дана. Руски пројекат има поред заточења (Кеа шпеваттев., робију (/луапозатђећ каторга) од 5 до 15 година или доживотно, исправителни дом (Котесбопзћац5) од 1 доб година, тјурма (затвор — ДСетапот5) од 2 недеље до 1 године и арест од 1 дана до 6 месеци. И руски пројекат према овоме мора се узети да је овима најближи, и ако је његов систем, нарочито што се тиче најнижих врсти казне, у неколико мешовит. Међутим изгледа да нема довољно разлога да се задржи једно такво подвајање између краћих и дужих казни. Само се по себи разуме да се ништа не може рећи“ - одорану устројства, које код нас сада постоји, по којој н: га казна краће казнене врсте, престаје много раније, него, а, најмања, казна дуже казнене врсте отпочиње. 120 дана затвора, при обичној хапсанској храни, тешко да се могу уравнати већем времену од 60 дана робије, и од ове се мере дакле одма скаче на 180 дана. Такво устројство не слаже се ни у колико са каквим било уређеним системом, и мора одвести томе, да ће судија све оне, које би згодније било осудити на робију од два до шест месеци, пустити да иду на затвор, који одговара, двома месецима робије. Иста тако не може се примити ни то, да краће кавне лишења слободе не буду скопчане с принудним радом исто тако као и дуже. У овоме се слажу готово све државе; у свима новим законима — с изузетцима, поменутим за спзђофа ћопезба — прописан је, без обзира на време трајања казне, принудан рад. Наравно да се при краћим казнама, може имати више призрења на положај и склоности осуђеника, ако неби постојао, поред обичног какав „частан затвор“, као што је онај, о коме смо раније говорили, али у противном случају ово је излишно. Нема никаквога разлога да се у овоме погледу друкчије поступа са лоповима и варалицама и т.Д. који су први пут осуђени, нежели са грубљим зликовцима. Исто тако нема никакве потребе да се извесне последице за доцнији положај осуђенога у друштву, искључиво везују за дужину казне. Пре би требало оставити судији, бар до извесног ступња, да како кад према врсти и карактеру појединога, злочина, о овоме одлуку донесе. Ако се осем тога узакони, "да се по правилу све казне лишења слободе, за неко време, "дакле краће за сво време њиховога трајања, не издржавају