Пројекат општег казненог законика за Краљевину Норвешку : мотиви израђени од Комисије, постављене Краљевском одлуком од 14 новембра 1885 год. по жељи Министарства правде немачког царства

у ошштем затвору већ у појединачним ћелијама, код нас би се дошло до истога резултата, до кога су дошли италијански и холандски закони и француски пројекат, а имено да нема у опште никаквога разлога за једну такву поделу на двоје. И ова је подела, као што се види из сасвим разног устројства. код појединих држава, што се тиче времена, које у томе погледу има да игра решавајућу улогу, сасвим произвољна. Тако док у Шведској робија почиње од два месеца, у Енглеској почиње од три а у Француској од пет година.

Према овоме резултат је, до кога смо ми дошли да треба да постоји само једна отлптта казна лишења слободе, која се за извесно време увек има да издржава у засебној ћелији, и за собом повлачи обвезу да се наложени посао сврши.

Што се тиче назива казни, сматра се да треба одступити од оних, који су предложени у ранијим пројектима. Да је казнени рад (Утатагђен, робија) незгодан назив и да је нарочито у погледу онога, што је сада с њоме скопчано, неумесно да се ово име распростре на краће казне, нарочито на казну, која ступа на место новчане казне, то је сасвим јасно. На првом месту тешкоћа је у томе, да се нађе други чазив за „затвор“ у пројекту, ако се ова реч хоће да употреби на место „казнени рад“, која је тамо предвиђена. Овде је у првом реду стојао избор између Арест и „Хефте“ (Неће). Од ових речи задржана је последња, која, као што се види, одговара шведској „Накфе“, немачкој „На“, холандској „Несћбет15“. Ово је извесно једна нова реч, али ипак има добре везе, пошто су како глагол „ћебће“, тако и именица „Не ејве“, добри, стари изрази, који су одомаћени како у законодавству, тако и ван њега (види 5 66 Устава п 95 2, Зи 4 Гл. 24) и с тога је несумњиво да ће ова реч сразмерно брзо и лако ући у течај.

Да би казне лишења слободе могле вршити дејство поправке и васпитања, потребно је да оне трају дуже времена. ЏПенитенцијарни конгрес у Риму у 1885 год., изразио се такође, да краће казне лишења слободе могу бити само репресивне природе. Али, ако би се из тога хтео извести такав закључак, да је устројство кратковремених казни лишења слободе ствар од малог значаја и да због тога код ових казни у опште или не треба вршити никакво издвајање осуђеника или би се то у овоме погледу тако олако узело, па би осу-