Путне белешке по старој Србији 1871-1898.

136

се не сме вређати. Кзд се беса добије, оыда су кривац и свп његови слободни. Могу излазити пзиан куће и il h и где год xohe све до оног часа, докле беса важп, Онај, којп je дао бесу, ако je не одржн (ово се готово нпкада не дешава), те убије свог крвника или ма кога из његове куће, после тога и да.би страна пређе убијенога хтела да се мири, никако се од стране после убијеног не прима ни са новцем нити преко посредника. У том случају страна прво убијенога je дужна крви и посреднику преко кога je дата беса. И ако овај посредник успе, те освети погажену бесу, онда му честитају са речима: Светла ти иушк а. Посредник пошто je осветио бесу и свога прпјатељ а, затвори се у кућу, јер и ако je осветлао свој образ што je осветио бесу, ипак се сматра да je пао на крв. А на овакав начин пасти на крв, сматра се за поносно дело. Овакве се „ крви" и л акте мире, а често се и поклањају уз накнаду од 6000 гроша. Повредилац бесе не може се нише надати никаквој заштпти ни од свога племена Таквог сви презпру и сматрају за кукавицу. Због тога се и не зна за повреду бесе. Онај, који je добио бесу, слободнпјп je онда него што je био и кад још нпје пао на крв, јер га чува и онај, који му je дао бесу. За в реме кад он има бесу ако б и се десио случај, да га ма који и из ма какве побуде убпје, онда онај, којн му je дао бесу, дужан je, да га освети, да освети свога крвннка, којп му je убио брата, сина или ма кога од укућана или рођака. Ово чини за то, што je тиме осумгьнчена пскреност шегове бесе. Ако се деси, да осветнпк пуца 2 3 нута на свога крвннка, па га не погоди, онда се лакгае измире, ј ер осветник добпје уверење да му еџел с удойна није да погине, или je пред Богом праведан, те се онда уз нов чану накнаду измире. Пошто прође внше времена, а од стране породпце убијенога jour га нико ннје осветио и крв за крв вратно, a нађе се какво добро и миро.ьубиво лице, обпчно од старијих льуди, те обе стране понуди на измирење,