Радничке новине

VII Конгрес Глаиог Раивичиог ГавеЈа I седница ( 1 ) На Духове, 25, 26 и 27 маја ове •године, одржан је конгрес Глевног Радничког Сгвеза. Значај овога конгреса је у толико већи што се он састаје после размака од три годи не и што је то и први конгрес после крвавих балканских догађаја. Последњи ратови на Балкану пре тили су да разоре и униште наш десетогодншњи рад на организовању радничке класе и на стварању једног чврстога и солиднога син дикалнога покрета у Србији. Али је жилавост и отпорна моћ пролетаријата много већа него што се могло претпоставити, и ми се сада нзлазимо на путу брзога оправљења. После ових ратова настаће при вредни полет, а у вези са тим јачаће и снажиће се још више и наше синдикалне организације, као и целокупан наш покрет. Стога раднич ка класа у Србији може гледати са поуздањем и чЕрстим уверењем у своју будућност, само треба да уложи све силе да се што више радника организују у своје стручне ор ганизације и да се читањем соција листичке штампе просвећују и за борбу оспособљавају. Конгрес је отворио друг Никола Величковић сј неколико пробраних речи, па је предложио да се изабе ре председништво које ће руководити радом конгреса. Кснгрес је једногласно изабрао за председника друга Луку Павићевића, за потпреседни<а Срећка Петровића, за секретаре: Ивана Чоловића, Лззу Стефановића и Мику Радовановића. За овераче записника изабранису: Реља Станковић, Милош Тимотић, Милош Илић и Марко Лазић. У одбор за утврђивање дневкога реда ушли су: Милош Мирић, Милош Ристовић и Јоца Трајиловић. По свршеном конституисању председник изјављује да су поред брат ских делегата са стране засгупљени и наши нови крајеви: Скопље, При зреп и Вглес. Порсд тога налазе се и делегати рударских радника, што је од врло велике важнссти за наш рад међу рударским радницима. За тим Предсгави конгресу стране де легате, другове: Букшега, Јароша, Фрању Раушера и Јордзнова, који су својим лепим и топлим говорима поздравили рад конгреса. Председник наглашује да је ово први пут да синдикална интернационала шаље свога представника, у лицу друга Букшега, на наш конгрес, и наша је дужност да се захвалимо на тој пажњи, молећи друга Букшега да испоручи синдикалној интернационали нашу највећу за хвалност. Напомиње да на: је она и морално и материјално помогла после ових ратова. Предлаже да се кнтернационала поздрави депешом, што конгрес једнодушно прима. Затим у име конгреса поздравља дслегате и моли их да саопшге друговима нашу захвглност на њиховој пажњи. Српски пролетарнјат ние ни до сада био последњи у бор1 и за социјалистичку ствар, па небе ви од сада. Истиче потребу уза ћ . виа. " Анатод Франс:

ОСТРВО ШШГВИНАДА 36 КЊИГА V. Ново доба — Шати/ћон ПЕТА ГЛАВА Прннц од Босеноа. Нз булеварима Алке акламирала се слика Шатиљонова. Мтгди нећаци из Ремија, који су носили гипсане фигуре на глави, продаваху, пред мостом, бисте Шатиљонове. Шатиљон је сваке вечери јахао на својем белом хоњу око Краљичине ливаде. Д:акофили су постављали тамо, куда је Шатиљои пролазио, масу сиромашнах Пингвинаца, који су певали: .Шатиљон је човек, који нам треба!” У буржоазији из Алке будило се дубоко дивљење према адмиралу. Трговачке жене су шапутале: „Он је леп 11 . Елегангне дгме, када би са својим аутомобилима биле близу њега, добацивале су му пољупце, у гомили света који је ви као: „живес!* Једнога дана уђе он у дуванџиницу. Двојица Пингвинаца, који метаху писма у поштанско сандуче, познадоше Шатиљона и повикаше из свега гласа: .Живео адмирал!* ј »Доле са голаћима!* Сви пролазници застадоше пред дуванџиницом. ј Шатиљон припали цигарету пред густом масом грађгна, који бесми-

јзмнога упознавања и заједничкога рада балкансквх народа. Драгиша Лапчевић, секретар партије. Вели да су партија и синдикати један покрет. „Кад гласамо мислимо на штрајк; кад штрајкујемо, мислимо на гласање*. Филип Филиповић, као предстзвник Радничке Коморе, потсећа на бездушно гажење Закона о радњама од стране оних за чије су интересе радннци гинули по Албанији, Македонији и Старој Србији.

о тш нданрвд Један од најомиљенијих — и најглупљих — аргумената које бур жоазија употребљава против соци\јализма јесте прича о томе како [ ће наше друштво бити једна ве\лика касарна, један чопор стада, како ће људима бити прописано и шта ће мислити и шта ће радити, како ће све ићи под конац, како ће • се највиши изЈедначити са најнижима, најпаметнији са најглупљима, како нико не сме штрчати изнад осталих, како неће бити генија и талената, једном речју: како ће се онемогућити и угушити свако развијање индивидуалности. Није потребно да наводимо своје разлоге против ове глупосиш : то смо чинили толико пута. Али је од интереса навести шта о тој ствари говори један паметан човек из редова буржоази/е. Г. Урош Петровић, доцент Универзитета, пшие, у свесци Српског Књижевног Гласникаод 16 маја, под горњилГнасловом, ово:

Из оког што смо до сада рекли, јаско је да циљ васаитању није да ми детету нгметнемо своје мисли и своју вољу, него да лробудимо у њему његову личност, да га научимо да стоји на својим ногама, да иде својим путем, бс-з наше помоћи. За то је, као што смо показали, знање од мале еажности; важан је само пут којим се долази до зна ња: он једино може развити, а не само знање. Готово нам знање смеI та, напротив, да мислимо својом | главом, кочи наше развијање. Права вредност школског рада није, дакле, у материјалном резултату, но у начину којим се дошло до његг; другим речимз, резултат је једино у активној или пзсивној духовној навици, коју је тај рад створио у детету. И јдивидуализам је, дакле, стварање и напредах. Он је створио и данзшњег човека и данашњу цивилиззцију: они су дело само оних, ко,и су из себе ргсли и изнутра се развијали. Бити сзој: то је принцкп живота и принцип развитка. И физички чсвек се може развијзти само из Счбе, вољно. Због тога гимнасгика која сс ради „као од беде“ не служи ничему. Али индивидуализам не значи егоизам. Нлпротив: највећи непријагељ правог инеивид)ализма, наЈвећи непрајатељ човексв, јесте егоизам Ом Је мајјача с.иетња нашој слсбз ди н нзшем развитку. Човек мора да живм за нешто. Он се развио једино служећи не-

|слено мзх-*ху шеширима и узвики ј взлу. Та мзса је непрекидно раслз. | Цела варсш пратила је својега ју нака и водила гг, псв:јући химне, до пзвиљона Адмиралигета. Адмирал је имао једнога старога друга по струци, са ванредним спо собностима у глужби, подадмирала Волканмула. Чист као злаго и отворен као мач, Волканмул је прклнчно полагао на своју самосталност. Он 'је отишао са присталицама принца Кришо и са министрнма Републике и говорио обема групама истину. |Господин Бигур је имао обичгј да другима каже један део истине. У |ствзри он је више пута, на фагалан |начин, избрбљао тајне, и са задој вољством је гледао на слободоумље једнога војника странсга интригама. ! Свакога јутра, он је долазио Ша■ тиљону којега је третирао са срдачном грубсшћу брата по оружју. — Но, стара птицо, ти си већ постао популаран! рекао би му он. Твојн ликови продају се на муштиклама и ликерским флашама, и свака пијаница из Алке зна твоје име... Шатиљон као пингвински јунак! Ша тиљок као бранилац славе и моћи 1 Пингвиније!.. Ко би то држао да Је могућно!... И насмејао би се. Па онда би променио тон: — Шалу на страну, али ј?си ли мало изненађен оним што ти се десило ? И поштени Волканмул изиђе напоље и залупи за собом врата.

чем. Цивилизација је дело људи, који су служили неком вишем циљу, а не себи. У служби другом, неком идеалу, лежи највиши позив човеков, и услов његовог развитка као и напретка човечанства. Јер се интереси друштва поклапају с интересима појединаца. Човек се може развијати само у друштву. Друштво пак може посто- \ \ати само тако, ако човек, развијајући се из себе, живџ за заједнииу. Најбоље је друштво за поједин- \ ца оно у ком сваки члан може доћи до пунсг израза своје праве личности, као што је, с друге стране. за друштво најбољи онпј члан, који је развио све своје најбоље способности, јер напредак друштва за- ј виси од напретка оних који га са -ј чињавају. Кад се тако схвате стварн, соцкјзлизам и индив..дуализам у-

словљавају се: само ]е у идеалној, социјалистичкој држави могућан потпун, слободан развитак личиости; и с друге стране, таква је држава могућна само у том случају, ано се у њој сваки њен члан може развијати слободно у духу својих способности. Оно што је најбоље за заједницу, најбоље је и за њега, и обрнуто, јер је само у таквом друштву потпуно зајамчен његов слободан развитак, и јер је, с друге стрзне, тај разви так у интересу заједнице, пошто она на њему почива. Због свега овог стоицизам, то јест независност од саољних прилика. немогућан је као општи циљ човечанства. Он је остварљив за неколицину само у друштву које почива на сасвим супрогким принципима. Као општа филозофија, стоицизам је апсурдан.

Синдикални преглед

биство”. Али 'све злочине, који су окаљали име Колорада морамо ипак везати за одговорност појединца или појединце. Ти људи који су псслали наоружане гомиле да попале радничке станове морају бити разголићени пред јавним мнењем и кажњени. ...Ако пак кога треба убити, убајајмо незнање и систем који ствара Рокфелере (или наше злотворе у дирекци)'и) и њима сличне, и тада ће се уништити беда и невоља". Ето, драги моји железничари, колико поуке из неколико редака славнога писца Синклера, зато не чекајмо, већ помозимо сами себе. Стварајмо свој савез, јер ћемо тиме сами себе помоћи. Уписујмо се и јуримо у њега као ласта у топле крајеве. Јачајмо свој савез. Пружимо један другом гараве руке. Бацајј мо забораву личне и партиске зађевице, па ћемо удружени и загрљени постићи оне успехе, које су наше колеге жељезничари целога света већ давно постигли.

|{аахе железнице Они из дирекције изгледа да су и сувише индоленти према свему ј ономе нашта железничко ссобље по [ лаже право, али на супрот томе вр ло су енергични да чине непргвде \ према томе поробљеном робљу, чиЈ'е д хтоЈ'анство унижава/у испод мизе- \ рије. Железничарима се на каси опсигује 2 сд сто на име болничког фонда, али кзд се за лекара обрате њима се деси, да, или добију прашакЈ од 0,18 дин. или излив лекаоског [ незадовољстваа а кад се лекар позове кући за теже 'болести он или не дође никако (за Анђелка Мар::н ковића зват је Гођевац 8 пмта и он није никако дошао, ма да је Анђелко био у самртничким мукама а 20 година ради на железници) или дође да констатује од чега је смрт наступила!! А за породиље и да не говоримо јер господа, сироте железничке жене и не сматрају да су мајке, које треба да одгаје нову генерацију мученика, да би нзследили сва зла и патњг сво/их гаравих ј очева за ново експлоатисање за рарачун оних који не раде, већ се ките ордењем, добрим класама и пу ним ћемерима злата ко/е је отето јурећи за капиталом греко лешева и невине крви несретних железни\ нара. Поред те несреће за железничаре долази друга још цоња, На име: Ди рекција сво/е „ херо/е“ железничаое | (којима је Недић, началник ичспекци/е издао преко „Саобраћајног прегледа“ онако ласкав комплимент пошто их је упропастио драконским \ казнама и мучењима за време рата) ко/и сузавремесва три рата вршили надчоеечанске напоре своје службе почели да избацују из службе напоље без игде ичега као старо гвожђе а доводе странце — оне ј „ Шумадинце којч су кроз шова | нистичку штампу кликтали од радости за јуначко клање Валканских народа и проширење њихових граница, како би сада они преплови ли Балканско поприште и одузели лебац српским жељезничарима пос :е толико ичдржаних мука и изгубљеног здравља, а о онима којима \ су пуфери смрскали тело, точко

Међутим, Шатиљон је био, да би могао примати виконтесу Оливу, најмио једгн мали стан у дворишту у [ улици Јовзн 'Галпа број 18. Они су се виђали свакога данз. Он ју је волео сграсно. У својем марциалном и нептунском животу он је имао безброј жена, црвених, црнкх, жу тих и белих, и многе су биле вео ма лепс. Али пре но што јс ову овде познао, он ннје знао шта је жена... Када га је виконтеса Олива назвала својим пријатељем, својим сла гким пријатељем, он је веровао да I је на небу, и чинило му се као да у њеној коси сијају звезде. Пссле краткога задоцнења, онз дође, метну своју малу ташну на | сто и рече побожно: — Дзј ми да клекнем пред тобом! [ И она му одржа свој гсв!р који ; је био састзвио побожни отац Ага , рнк, прекидајући га пољупцима и уздасима. Она га је молила да уклони једнога сфицира, да другом даде команду и да шаље флоту тамо и овамо. И одједном узвикну: — Како си млад, приЈ'атељу! Он је чинио сс-е што је она хтела, јер је био простодушаи, јер је желео да носи мач констабла и да прима велнку дотацију, јер му се допадало да игра дволичну улогу, јер је имао нејасну идеју да спасе Пингвинију, јер је био згљубљен, Та љупка жена нагнала га је да из пристаништа у којем се Кришо

ви секли труп и казани пекли те- \ ло (Стеван Марковић 20 то годи- ј шњи ложач) и да не говоримо. Овде морам да станем, јер се згрозим пред новим случајем, који ми се деси пред очнма. На име, Спасоје Мијатовић железничзрски радник у [ саоровозном магацину, дизао је је-' дну бронзану плочу од 200 кила, коју упусти на своју десну стопзлу! и сву смрска, тако да ће остати богаљ. Он има болесну жену и си тну децу у Љубићу, срезу гружанском, и све је ратове издржзо док му је кућа проаала. Сада је дошао да ради за 2.40 дин. да исплати порезу држзви, па је остао богаљ, деца н жена робље а држава ће се постарати да му прода ипак кућу и имање за порез. Ето, тако се ми жељезничари дивно проводимо код наше мајке дирекције! До душе, она нам чини и по неку љубав. Нлр. она кам у виду фузионаша излије љубав преко „Саобра ћајног прегледа" за 1 динар месечно за два лисга а самосталци за 0 50 ј преко „Железничара" такођг 2 пута месечно. Озе последње наивчине су мало скромније. Али поред ове љубави добијамо почесто лепе премештаје и велике казне, па богами на завршетку напоље из службе, да би наместили неког Чеха! Е, то је нај већа љубав! јер нас разреши брига о хлебу, па онда Чеси једу а ми у живамо гладни. Па забога и право је, јер ми смо за време рата уживали кад нам нпр. точак пређе преко ноге, или кад пуфери тресну о наше прси, па кас начине као лепињу, али најлепше уживамо кад нас машински казан припече па цврче црева и гори утроба, а ми узвикујемо: Ех, хвалаБ гу, кад изгоре желудац! да после _ратане једемо, нека то задовољство имају Чеси!! Овде морам и ја да се позовем на оне златне речи социјалистичког пи сца Уптона Счнклера, који је за проливену раднучку крв у Колорадуј изишао пред огорчену масу која је викала „смрт највећем крволоку Рок феаеру“ и рекзо: „Са тиме нисте ништа постигли; наследници сваког капиталисте и нздаље ће експлоатисати тако радно робље - Ми морамо престати да се играмо речју „у -1

Железничар

Ј1ад Рибовд>евог кабинета Брже но што је ико очекивао Рибовљев кабинет је пао. У историји треће француске републике, која је до сад .чмала педесет и шест кабинета, ово је први случај да се једној влзди изгласа неповерење чим се представила парламенту. И ако је Рибо у својој декларацији наглашавао да је његов кабинет чисго републикански, и ако је обећавао померањ? у лево, усвајање порезе на доходак и одржање световности школе, ипак је пропао. Пропао као нико пре његз, прошао као што је по својој прошлости и заслужио. Јер Рибо је по својој политичкој прошлосги један од најконзервативнијих француских политичара. Износећи у својим говорима његове политичке погледе рааикални посланици Далимије и Огањер су споменули како се он одлучно борио против одвајања цркве од државе и свеговнссги школе, једине темељке реформе коју су републиканци у Француској извели, реформе којаЈ'е даламогућностидемократијиу ФранцускоЈ' да добије превласт. Али још више него прошлостпротив Рибовљевог кабинета говорио је начин на који се он формирао. Без већине за собом, сзсгављен већином изчланова прогресивистичке странке која је на прошлим изборима изгубила на двадесет мандата, Рибовљев кабинет је сгворен по вољп председниха Поенкареа. Одлучен, да својим аугоритетом одржи закон о трогодишњем војном року, он се никако није хтео сбратити радикалној већини. Он је негирао право већи.че, извршио државни удар у ма ломе. Француска демократија својом изјавом неповерења Рибоу показалаје г. Поенкареу да она више неће да трпи самовољу; њено гласање било Ј‘е колико ?ланифестзција против Рибоа толико и демонетрација прогив Поенкареа. И неки листови говоре већ да министарска криза може по-

имао да искрца удаљи трупе, Тако је било сигурније да ће принц без нрепрека ући у Пингвинију. — Наставиће се —

ФЕЉТОН ИЗ ШШЕ Официр седи за ручком; доносе му супу, он поједе супу, напсслетку доносе му лруго: „Слушзј, Ти дзренко, Тндаренко!" — „ШгазапоЕедате, взше благородије?* — Шта си ми ти ово друго дао, ти ми тетреба докосиш?* — „Јесте, ваше блогородије!" — „Па да, тетребз, ја ти нисам наредио тетреба; наредио сам ти да се код мене у дво ришту ухвати моја сопствена кокошк ј , да се закоље, испече и донесе! Зашто ми тетреба доносиш, због чега ке кокошку?* — „Зато, ваше благородије, што кокошку нисам смео да закољем**. — „Зашто? Како ниси смео, кад сам ти ја наредио, због чега ниси смео?* — „Зато, ва ше благородије, што саднашој кокошки изволева да се удвара генералов петао*.

зући засобом н председничку кризу... Али и да не дсђедо тога, г. По1 енкаре је добио добру лекцију. Он се сад морасбратити рздикалкој већини; парламент га је на то прину! дио. А својим гласањем француски парламент је маш фестовао своје демократско и своје мирољубивб расположење, као и тежњуда се отр|гне сваком шсвинистнчком и страном утицају. И то јеоно што јеможда најзначзјније у целој овој ствари. Телограми о томе гласе: Париз, После врло живе дебате комора је примила са 306 против 262 прелаз на дневни ред што га је предложио радикал Далмје и другови, а којим се влади изјављује неповерење. Резултат гласања примила је цела левица с бурним допадањем. Министри су напустили одмах салу да поднесу своју оставку председнику републике. Париз, 31 маја . Данас пре подне Поенкаре /е псзаао Вивијанија ко • ји се примчо мисије за састав новог кабинета.

У издању Социјалистичке Књижа* ре изашле су нове књиге:

!Р1Ш, чнтајте ЈЛШКЕ 11

К. Маркс : Револуција и Контрареволуција у Немачкој. Цена 1 дин. Д. Туцовић: Јединство покрета. Цена 0 20 п. д. Д. Лапчееић: За Рударе. 0’10п.д. Организацијама и продавцимд 30„/о рабат. Поруџбине се врше само за готоао или доплатсм. 2— 1 0