Радничке новине

га по цену своје личне опасносши, лотражио међу жандармима два чонека и наредио им да друга Стој ковића изведу ван фабрике ида-, Љ е ван опасности. С ножем на пушкама жандарми су штитили пролаз себи и другу Стојковићу, а је дан је наредник напред измахивао голом сабљом до капнје фабричке разгонећи устремљене комите. Друг Сгојковић је видео у фабрици ово: жандарми и комите били су сви п.;јани. Онима на коњима служили су пред његовим очиначи новници и штрајкбрехери пиће те стијама. На једнома сголуЈ лежао је један жгндар са завијеном гл&еом. Код њега је стзјао лекар. Кад •е друг Стојковић пришао и упи- ј тас: војниче, ко те у'дари? Али }е осегио, чим је повређени отворио устз, страшан задгх ракије! У фабрику је био увучен један дечко, шшрајкач, па га је фабрикант при сусрету са г. Милићеви,ћем назвао њиховим заробљеником. Кад је друг Стојковић тражио да се с њиме и тај дечко пусти из фабрике, оки су дечка сподбили негде у собу, па је отуда тек пуштен пошто је шамарзн и пошто му је мајка дошла и јаукала пред фабри ком. Изјаву г. Ђергсимовића о томе, да су жандарми цео догвђај изазвали, чуо је ту и друг Стојковић. Кад се цео неред стишао и дру говн у штрајкачкоме одбору упу тили раднике кућама кз друштве нога стана, г. Пешић, капетан, жандармски командир, дошао је са више жандарма те тражио раднике да настави неред, дерући се надруга Стојковлћа: Где су ти ваши револуционари? Камо хероји, да се разрачунамо? Куд су се разбегли? и т д. Сутра дан по моме доласку стишли смо у полицију да се сбјаснимо за отпочета хапшења. Г. Милкћевић и г. Ђерасиморнћ ре.чли су нам: Синоћ су жандарми били у пуноме афенту кад су оно радили. Ми нисмо имали могућности да то спречимо, јер смо потпуно компромитовани пред војницима, који се више и не ссврћу на наше заповести. Наш ауторитет је уништен и ми имамо само два жандарма на коЈе се можемо ослонити, Па добро, реклл смо ми, чија је то заслуга? И мо жемо ли ми бзр формално примити да имамо одгсворне власти у ОЕОме месту? Обојица су на то слегали раменима, а г. Милићевић је рекао: Моја еластичност је оаога тренутка минимална, јер командир жандзрмски добија дирентне инструкдије од окружнога начвлника и са нама овде искључује сваки контакт. Рекли смо г. г. полицајцима да нам не сстаје ништа друго него да апелујемо на јавност, на што су они опет слегли раменима. Остало нам је тада још само једно: да ми водимо сзми истрагу о свему и да сзми склањзмо и чувамо штрајкаче од свега. Саслушали смо све наг.аднуте раднике и лекарск.чм прегледом утврдили код извеснога броја шграјкача повреде. Прибележили смо сведоке и дошли до несумљивога уве рења, да је онога жандарма могао повредити само плаћени и најмљени провокатор, коме је било сгављено у дужност да преко повређенога жан

дарма изазове вештачким путем огорчење код жандар|иа, којл би без тога били готово неспособни да снако свирепо нападају на штрајка че, међу којима имају доста својих добрих познаника и личних пријатеља. О томе нарочиго сведочи је дан случај. Кад су жандарми коњаници дејствовали на десетак голоруких младића, међу ссталима био је прегажен а један ттрајкач кога је тукао сабљом његов зет! Кад је тучени штрајкач био већ у очајању, викнуо је: Ама зар хоћеш баш да ме убијеш?! Пијани се жандарм тргао, ударио мгмузом коња и прескочио, јурећи за осталима. Сам напад је, у кратко речено, текао оеако: На 150 —200 корака од фабрике било је пет младића на стргжи. На њих је насрнуо један жандарм и један комита са жилама. I Штрајкачи су се разбегли, а за је дним је пуцао комита. На тај пуцањ излетели су још неколико жандгрма и комита, а кад су, овималарширани, са оближњих стража дош/.и још десетак радникз, убрзо је за њтма стигла коњкца из вароши, којој је I командовано јоис у центру вароши: вгди сабље и галопом! Пијани командир се страховито дерао, да је то узнемгрило све улчце. Долазак ; коњице прекинуо је сва сбјашњавања пред фабриком и настала је [диеља туча над штрајкачима. Још 1 исте ноћи око три сата ухапшена су двејица невиних радника. Они су дигнути оз постеље, узнемире ни у кући, изведени без решења и са по пет жгнцарма, глеђу којигла Је било и номита, спроведени у затвор. За њима су насгала хапшења других, а у последњем часу се одусгало од пројектс-ванога хапшења педесет штрајкача. Цео тзј и други иследни материјал ми смо спремили инсг.екторима, који су дан доцни.е стигли, али нас они нису никако хтели саслушати. Међутим у нолчцијн су свакако се сбавештавали о СБему, и тамо су могли видети како су жгндармида ли најконтрадикторнчје изјаве о догађгју и о повређеноме жандгрму', који је одмгх сутра дан по доггђају необјашњиво одведен у нишку болницу, и ако овде у Лесковцу има болница. Из саслушања жандармских види се да нико ке зна ко је псвредио онога жандарма, Ми смо се потпуко уверили из : досздањега посмаграњзда оадашњим жандармима номандују фабрикаити, под чијкм је утицајем и жандармски комакдир, капетан Пешић. Има жандарма који се не устежу да то и сами кажу. НишШа од свега тога нису хтели видети г. г. инспектори. За време њиховога бављења и по сле њиховога одласка полиција је радила исто оно што и пре. Шга више, она је била и гора. Пре доласка ииспектора жандарми нису носили бар пуш.че по вгроши, з. чим су овн отишли и то је четири данг практиковано. А у недељу увече око 9 саги при једноЈ невиној расприци између једнога оца и сина жандгрми су се у трку склептали, а неки су трчећи улицама и пушке пунили тако да је то изгледзло као да ће целом варошн тога секунда завладати анзрхија. Жандарми су по жељи фабрика-

нзта потксли наше страже чак у центзр вароши, а то је од прилике далеко од фабрике као у Београду од „Славије“ до велике пијаце. Па ни ту се не трпв наше страже. 2-га маја до 6 и по часова кзјутра отеране су две партије каших стражара испред кафане „Лешњакове“. Са још дбојицом другова отишао сам тзмо. Три жандарма су нас зздрисзл?, а једзн_поднгредник згхтеваше да се нас шројица разиђемо\ Шта ми чкнимо поднаредниче?, — рекох му. Ништа, али ја имам заповест да нигде двоје не трпим. Ако ми не верујете, рече даље жандарм у кекаквоме чудном узбуђењу, тужите ме, ја ћу вам то и тамо поновити. Ја вршим само своју службу. — Па и ми вршимо само своју службу, рекох му ј?. На крају морали смо се вратитн, пошто ннсмо желели да се праЕИ неред. Тек што смо стигли на други кргј улице, а већ нам је у сусрет јурио капетан, командир, са једним жандгрмом. Још једино што имамо * мало слободе на железничкој станици, куда идемо ноћу ради дочекквања возова. Још безброј стварк из Лесковца драстичне па и трагиксмичне природе саопштићемо нашим читасцима.

Патриош јЈоимјо Ми смо толико пута износили праве разлоге због којих је наша буржоазија тражила да се освети Косово. И кад смо говорили о њеним правим и себичним интересима које су је гурале у овај рат, нама се како смо неправедни и како се грешимо о искрене патриоте. Ево међутим шта Политика, орган српских шовиниста, говори о патриотизму своје војске: Тек што је завршена Куманов ска битка и тек што се штзб Врхсвче Комапде српске војске насганио у Скопљу, крену о_ се из Беогрсда један други штаб ло ваца на спахилуке. Најстрожије издгне забраке преноса непокретнзх имања изигрпвали су баш они од којих сг у првом реду било надати да их пошмују и бра не. Најпрглреденији марифетлуци сеоских ћата и оних буџаклиских адвоката, који су завршпли на робијИ, нашли су примене од људи који треба да представљају нзјвишу савест и крајњу индиферентност према трговини. Миннстри, бивши и будући, на родни посланицч, професори Универзитета. судије, чак и самн окружни начелници — да не помињемо оно што раде ситнији од њих — похитали су да постану бојери у Новој Србнји. Док и данзс, на годину и по дана лосле ослобођења, мали дссељеници, Срби са стране који су Жељни слободе и рада, имају да прођу кроз стотине процедура, докле дођу до нсколико хектара земље у Н„вој Србији, дотле су они велики за ноћ посто/али великопоседници и богаташи. Подгљено је Косово. Само једаи

народни посланик има^ данас ту око три хиљале хектара имања. Ззхваћени су спахилуци' око Ку-1 манова, око Скопља, око Прилела и Битоља. Метуте су шаке на велика имања у призренсксм крајул Велкки комплекси земље на Косо ву, где је српска злада рачунала настанити хиљаде насељеничких породица подељена су већ на неколицину људг! Име две стБзри. Или су Ши тргсвци, са савешћу растегљивијом него што су савезничка појимања Бугара, закопали ноктима укр ваво освојене земље да постану спахије и бсјери, или су најординарнији шпекуланти, који каме равају да доцније ту исту земљу продају по деветоструку цену се љаку који је већ толике жртве за њено сслобођење дао. И у једном и у другом случају држава мора што г.ре да учини крај њиховој нечистој трговини. Нама није потребно да додамо више ниједну реч. Ко има уши да чује нек чује!

Дзе сдике из Шз/шјахског шШрајка 2. Баринаде у Равени У Ргвену су похитали сви сеља ци црвене, социјалистичке области Ромање. Тамо су се имали одржати велики зборови. И ако су говорници настојавали да колико толикоумире масе које беху огорчене због узбунљивгх вести које долажаху из осталкх вароши, с^љаци ипак навалкше у цркву Свете Марије и, пре него је полиција могла да сп гне, поскидаше иконе, обалише дрвене стубоне, порушкше преграде, опустошише хор и предикаоницу. Зг неколико мгнута разорише храм. Са овим покрханим црквсним стварима подигоше на улици барикаду. Међутим се појави полиција, и огорчење достиже врхунац. Једна груг.а демснстраната стаде се бацати каменицама на глгвне вратнице префектуре, где се налажаху полицијски комесарн. Одједном из непоз нате руке звизну колац по глави несрећног комесара и размрска му лобању. Он паде онесвешћен. Полиција полете на масу која се зак лони за барикаде. Потсм пешадија цокуиа да изврши јуриш на бари каду, но узаман. Војници испалише око 100 метака, и маса се повуче у једну улицу у којој се нзлази стан републикзнског удружења. Зато време демонсгранти се беху по вратили од страха које им зададе г.уцњава војника, и навалише на кућу монархистичког удружења која се налазила преко пута републикаиске. Столови, клупе и столице летели су на улицу; и послужише :-а грађење друге две барикаде, да би се кућа републиканског удружења са свију страна заштитила. За то време војска је по села све нзлазе улице, да би спре чила напад на зграду главне поли ције. Пошто маса није могла изаћн из улице, она навзли на дру;у јед ву цркву која се у њој налази и од предмета покупљсних из све поди-!

же нов један заклон противу евантуалног напзда војске.

СИНДИКАЛНИ ПРЕГЛЕД Е>ојкот Савез Грађевинарских Радника јавља да је бојкотовао Г. Ј. Фрзнца и^^Н. Влашића, ликорезце. Пошто с^^шази овде у Београду један од т^^Лојице, Влашић, са своја два који су такође бојкотовани, а^^су Антон Пипинић и Павао Цумин, то упозоравамо све београдске другове, као и у целој Србији, да огај бојкот најпуније извсду.

Синдинални огласи Синдикално веке, Чукарица‘ на своЈој првој седници конституисало се овако: председник Владимир Г. МириН метал. радник, секретар Михајло Живковић ложач., Благајник Чеда Марић рудар. радник,

ПОШШ 1 Затпшје у ^рбанијћ Пошто су и подруги пут одбијеки од Драча, благодарећи ингервенцији талијанских и аустрискихрагних бродова, устгници су се примирили. Или да приберу своје трупе или што им с леђа залази Пренк Биб Дода с Мирдитима. Они су већ ушли и у преговоре с владиним парламентарима и закључили примирје од два дана. Шга ће после та два дака, односно сутра, бити видећемо. Псследњи телеграми не доносе ништа ново, изгледа само да и поред пргмирја непријатељства и даље трају. Аустриска ратна лађа и даље бомбардује непраЈИтељске положаје. Драч, 8. јуна, всче. Јуче преконоћ па/оброд „X/рцеговина поново је бомбардовао непри/атељске положа/е код „ Порта-Рома “ и Каваја. Општа ситуациЈп још је нејасна, Пренк Биб Дода налази се још непрестано са својим људима на4сата одстојања од Драча. Изгледа да се он устеже у своме маршу против устаника на Шијаку. Држање Ахмед беја, који је требао да притесни круг око устаника постаје сумњиво као и држање Азис паше који је требао да наступа са јужне стране, Пароброд „Гизела" који је најмила арбанашка влада отпутовао је јуче на север, да са саојом артиљеријом потпомгже у наступању Пренк Биб Доду.

Збор Чданова Сутра у 7 и ао часова у вече одржаће се збор чланова београдских партиских организа ција, ради решавања о раду месне централне организације и евентуалном избору нове управе. Позивају се чланови партије да на овај збор неизоставно дођу. Управг.

хлиматаног ормана. Помоћу њега је ваљда могла изаћи у овоме на крај. Отишла је у месни биро, код чиновника, који је исплаћивао месечну помоћ и уопште рег’.'лисавзо све ствари са сирогињом. Човек се стиди сиромаштине и сва се стидљивост нарочито показује пред великим зелено застрвеним столом у канцеларији, сточићем за актз, пред писаћим столом и чиновницима са на очарима. Они су пак били зећином неуљудни и ништа се пред њима не сме одговарати, баш као што се не сме ништа рећи, кад те свештеник пита безобразно чак и о оним ства рвма, о којима он баш, душеваља, не треба ни да зна. Гледала јестога да по могућству изађе што скорије из овакве једне канцеларије. Чиновник тек што се спремио да поједе један комад шунке и да попије чашу млека. Надувених образа запита је: „Шта желите?“ Мати задрхта од бојажљивог заптивања говорећи: * Мој мали Фриц је умро.... па не полим да га сахраним као иначе. .. онако..-. у равном ковчегу.... па бих молила господу, ако би моме Фрицу.... направили други ковчег; Шта буде више сама ћу доплатити.“ Последње је речи изгсворила са извссном радосном мржњом, само Да би избегла неповољен одговор. »Е, драга госпођо, то неможе* — одговори чиновник. „Или ће сиротињска комисија сахранити дете? Не? * ако уосталом имате нсвца, онда

можете сами сзхраиити дете.“ „Не, за толико немам новца“ псклецну она поплашенз. „Па, дакле... онда ћу вам дати леп саЕет. Зздржите свој новац и купиге штогод за јело. то је паметније. Комисија се не може у такве жеље упуштати! Докле би само то још ■ одвелс? „Зар не можете колико год за то да лорадите, господине?“ — запита жена. „Та то би било ужасно, ако би га сахранили у онако бедном ковчегу.“ „Е, па шта ће се!“ — одгсворн чиновник, сад нешто блаже, јер је увидео да је дотле био брутзлан.! „Тешите се само, и друге су исто тако сахрањивали. Видите, драга госпођо, кад умремо, све је Једно те једно. Кад будем мртав, могу људи радити са мном шта хоће; шта ме се тиче, могу ме и у џак стрпати. I па да ме баце.“ — Изволевао је рећи тај човек, шалећи се. “Па и вашем малишану све једно, манте се тога, госпођо. Он ће живети за себе и спавати засебно у једном ков чегу исто тако лепо као и у другом, а драги Бог ће у пркос томе опет над њима да бди и ако Ј'е сиротињски сахрањен. Употребите свој новац на што боље. А ако пак желите другаче, — као што сте рекли онда морате све платити; друкчије вам немогу објаснити." Мати се усуди да још нешто про-' мрмља и замоли; али се чиновник беше већ скреио своме доручку, и гледао жваћућа на прозор.

Она се одмаче вратима, оклевају ћи, као да пе јој се молба можда испунити; али тога није било. Жена изађе и з-твори лагано врата за собом. „Ови људи кмгју г.о каткад врло чуднсвате идеје.“ — рекао је благајкик једнсм колеги који је радио у истој соби. „Не могу да спавају од глади а хоће кад се сахрањују, I да праве тако велики трошак. Баш су смешни. I Колега се нађе у незгодном г.оложају и зачуди се. „Мора бити, да је та жена имала већ ретке идеје." Она се мсђутим вратила и успе се уз степенице бришући сузе кеце љом. Језа и бол ју је понова обузео. Да је само дуже молила? Али то би било без користи. Тешко јој је било да моли и осећала је како је хладно и спокојно била напуштена. Морала је свог мртвог малишана да положи у раван ковчег. И кад ће се ови јадници иаучиги штедљивости? Нека пријатељица из суседствг, сирота као што и мајка ј беше, приложила је матери својих пет гроша брижљиво уштеђених за ]едан леп венац маломе Фрицу. Било је лето, а цвеће је јефтино. Па и сама је мати потрошила знатан део од свог талира, те купила разке украсе за ковчег њеног љубимчета, Чак је и мали црвени крсг набави ла. И то са натписом; име је исписано белом бојом и у речи „РгИг* I заборавио је молер песме *1.“ Био је то управо бедан украс; па ипак 1

је изгледало све врло лепс, само кад се човек присети да ј'е у томе сиротиња рекла и свој дубоки бол. Међу цвећем је било шта више дивв.чх и господских ружа, а кроз одаје се разлевао свети недељни дах. П&што се мати најзад раста са својим малим ; људи заклопише сандук и покеше га. Мати се мало удаљила. Бито је шест сати у вече. За време прве половине пре подне гробље је гогово пријатна слика. По њему су ходали мирно око гробова рођаци покојника, и све новн посетиоци ј очекивали би жагорећи новог становника гробља. Али мало по мало гости би се разишли куд који. На измзку дана су само пратње сиротињске. Мртви се у ковчезима не стзде светине што блене и тону нечујно у земљу. Сгмо разлегање оченаша се орило над њиховим гробовима између модерних крсгова и леб дело је над стабљикама пустога поља. Како су јетко журили ови носачи, она је једва могла да иде за њима! Њена машта је замишљала како јој малог Фрица дрмусају и прибијзју му главу уз ковчег носећи га тако брзо. А људи су непресано брбљали. Дали когод међу њима и помишља на њу? Ковчег су спустили. Гробар, чети ри носача и мајка стајали су крај ране. Грсбар склопи рука и мољаше се Богу мрмљајући. „Оче наш који си на небу, нека

ЈС СЗС1У ИМС твоје, нека нам дође царство твоје. Нека буде всља твоја, како на небу тако и на земљи. Хлеб наш насушни, дај нам нанас. И опрости нам грехе наше, као што и ми опраштамо дужницима нашим. Не наведи нас у искушење, већ нас избвави од злз;јер је твоје царсгво. сила и величанство зечно! Амин! Нека је мир божији над моштвима умрлог детета! Нека га обасја сво!јом мплошћу н љубевљу и нака да њему и нама свима једном радосно васкрсење и вечну блаженосг Амин!“ ј “О да проклета блзта после кише!“ промрмља вредчн човек једном гробару готово изненада. И отпљуцку јако: “Мзра се овде још дуго гацати, а посао још није завршен;* ево јсш једног мртваца. Она четворица су журно набацала мало земље на ковчег. Затим одоше сз гробзрем, да донесу и другог мртваца. Крај мрачног гроба падс жена. Вечерња магла је у:ко окружава* ла гроб и мајку пењући се у вис. Била је чудновата, готово светачка тишина, у којој је клечала, дубок, сам и воло узвишен мир је владао ивуда. Из росних стабљнка се ргзлевао свежи божанствени дах. Сунчева светлост је пробијала у великим млазевкма кроз маглу. Поље беше црвено преливено. На гробу свог чега шапутала је весело јеванђелије сува погребљена прилика: Љубгв никгд не престаје. (кз АгћеИег 2еИип^-а) Драг. А. Гзјовкћ.