Радничке новине

упропастилачка пореска политика, која најсудбоносније погађа најшире народне масе. Господин Нинчић ових дана путује по округу подринском и прича народу о срећи у радикалном режиму. Из ових наведених речи његових бирачи ће се уверити у ствари за какав је псрески систем г. Нин чић, да је он за закулисно, прикри вено пореско оптерећивање. Он, а такође и сви буржоаски политичари су за то да се народ тако порески оптерети, разним фискалним, царинским, монополским, таксеним дажбинама, да се не би одмах изазвао на узбуђење. Буржоаска држава измишља разне обланде које лепи на народно тело кроз које ће му сисати снагу, живот. Ови ће избори доказати да је народ противан оваквој пљачкашкој пореској политици, чији је данас најизразитији спроводник радикална странка уз припомоћ осталих бур жоаских партија. Једини борац противу такве политике је Социјална Демократија. М. В .Ј. Драво вели Самоуправа од уторника, полемишући са Одјеком, доказује како је судбина радикалне странке тесно везана са судбином српскога народа. „Њене жиле дубоко су ухватиле корена у срцу народном*. Овдеје Са моуправа била искрена и рекла једну истину, што иначе није њен обичај. Доиста су жиле Земаљске Банке и осталих многобројних фузионашких новчаних завода по унутрашњости ухватиле дубока корека код сиро-, машног српског народа. Те су се жиле обавиле око његовога тела тако силно да њему већ кожа пуца од бола. Само се бојимо да Самоуправа ипак није погрешила кад судбину српскога народа везује за судбину своје странке. Неуморном акцијом коју социјална демократија води код народних маса, народне масе ће се' просветити и убрзо напустити фузионаше. Оне ћепотражиги свој спас у редовима Социјалне демократије, остављајући фузионашку партију да због своје политике, противне народним интересима, сачека смртну пресуду коју ће над њом изрећи они против чијих је интереса она радила. Ц Турска нас претекла Пре неколико дана Д-р Гостушки пледира у „Одјеку* за државне а потеке које би давале бесплатне лекове снромашном народу, и том при ликом истиче како су и Турци у новоослобођеним крајевима имали о вакве апотеке! питање о народном здрављу тре ба да буде једна од првих брига владе и парламента. Бесплатно ле чење сиротиње, бесплатна лекарска помоћ и лекови требало би да буду једна законска одредба. Али зато би требало повећати у буџету позицију на народно здравље и рационалнија употребљавати већ постојећи буџет. А за такве ствари у Србији се никад нема пара. Демократске на речима буржоаске странке никад нису овака литања ни покретала. Поменути лекар разложно вели да треба политичким борбама даги ства ран садржај, сзмо што су се наше буржоаске странке показале неспособне за такву политику коју једино >

води социјална демократија, против које се он у пиротском округу бори. РадниЧки пријател>и У среду вече били су заказали самосталци збор код „Орача*, а напредњаци код „Гружанина”. Како су оба збора била „добро* посеће на, то су напредњаци из велике љубави према својим савезницима прешли у кафану „Орзч*, те тако одржали заједнички збор. На збору се г. Јаша дуго знојио доказујући да њихова партија, правећи блок са либералима и напредњацима, није жртвовала ни нзјмањи делић својих принципа (Па како ће жртвовати оно што нема1 Ур.). Најзад је казао како је самосталска партија једиин радничка партија и да стога радници требе да гласзју за блок. Заборавио је само рећи г. Јаша да су и њи хова нова браћа, напредњаци и либерали, такође пријатељи радника. Овако је његов говор остао непотпун, што су и сви присутни приметили. А београдски радници и београдска сиротиња, која пријатељство ! самосталаца према њима познају и из газдовања у београдској општи ни, умеће за то да им се одуже на дан 1 авгусга Абрашевић за изборе Радничка уметничка група Абра -1 шевић ириложила је соцвјаллистич. организацији „Чукарица* 20 динара за агитацију у срезу врачарском.

З^ачело сопсгабекосши — Осврт на „Српсну Заставу* Комично безазлен кад говори о демонстрацији,Заставин сарадник Љ. показује крајње незнање кад говори о социјализму. Цело његово излагање чини утисак рђавог извода из какве застареле и престареле поли -\ тичке економије. На страну то што му изгледа парадокс пристајање сељака уз Социјалну Демократију. То данас прича свако ко мисли да има појма о социјализму, и ако француски и дански сељаци чине врло велики део социјалистичких гласова. Како је мизерно његово излагање радничког покрета, а како штура и нетачна његова дефиниција социјализма! Он мисли да је изнео сушти ну социјализма кад каже да социјалисти „оће да укину породицу и право сопствености имовине.* Па, ипак кад је он већ покренуо питање о социјалистичкиг: принципима, ми ћемо се осврнути на његова извођења. У толико пре што је то потребно и нашим бирачима. И данас ћемо се задржати на пита њу својине. Као г. Љ. мисле и многи други наши противници, па то мишљење и распростиру. По њима социјалисти хоће да укину право сопствености, да поделе туђа имања , и томе слично. У ствари социјалисти само износе оно што се у друштву фактички дешава, истављају као свој захтев оно чему друштвени развитак неминовно води. Ми живимо у једном друштвеном уређењу које се назива капиталистичко. У њему је произвођач, рад-

ник, одвојен од производа свога ра I ! да. У производњу он улаже само своју радну снагу, за коју добија извесну награду. Али он никад не добија пуну награду, награду која ! би одговарала целокупној вредности производа његовог рада. Један део остаје сопственику сировина н алата, капиталисти, део који се у економуји назива вишак вредности. Како се данас производи у огромним фабрикама с великим бројем радни-, ка, то и вишак вредности износи свакодневно велике суме. Тако сопственик стиче велике капитале, које улаже у нова предузећа и која му донесе нов вишак вредности, ства рају{ нов, још већи капитал. С ма-! лим, често без и најмањег удела у производњи он стиче огромне ка ! питале. Не својим вен туђим радом он гомила богаства. С друге стране, те велике радиони це с великим бројем радника и усавршеним машинама туку у конкуренцији мале, занаглиске радионице, потискују и уништавају. И код нас се већ годинама жале на фабричку кон куренцију, а у великим западним земљама фабрике су потпуно замениле занатску производњу. Даље, крупна капиталистичка пре-1 дузећа конкуришу и међу собом и у тој конкуренцији побеђују најјача, она који имају највећи капитал и најусавршенију машинерију. На тај начин предузећа је све мање, богатство се гомила све више у руке малог броја људи. Напослетку читаве гране производње прелазе у руке неколико капиталиста. Тако је нпр. у | Америци. Она, поред Румуније и Ру- ј сије, снабдева цео свет гасом (петролеумом). Сви петролеумски извори и сва прерада гаса у Америци ј налазе се у рукама једног или два преста, удружења неколицине капиталиста. То исто имамо и у индустрији гвожђа, челика, бакраит. д. Туимамо стотинама фабрика у којима раде по неколико стотина хиљада, па чак и по неколико милиона људи, а све оне припадају неколицини људи. Они, што наш народ каже, ће знају ни шта нмају, али зато све дохотке трпају у свој џеп. Они не раде ништа, сем што уживају плодове туђег рада; ј они чине једну шаку људи, а од њих зависе милиони који се муче и зло пате, који у зноју лица свог једу хлеб свој. И социјализам на тражи ништа дру го него да та огромна имања служе уживању свих оних који их стварају, да постану општа, заједничка ,друштвена својина. Кго што се ви."* правв '-'"~гве ности неукидају сбцијалисти већ ка ј питализам. Он упропашћује ситне | људе, групише својинууруке малог броја њих; шта више, социјализам | васпоставља право својине јер је тражи за све. Он хоће да врати богаство свима који га производе, зато тражи укидање приватне и завођење опште својине.

Ко хоће да се упозна са маркси - ј стичком науком тај нека буде стал ни претплатник и читалац соци/алистичког часописа ђорбе. Цено на годину 8. за пола године 4, за три месеца 2 диаара.

111 .

Да би могли утврдити да ли једна држава иде банкротству, да ли приходи те земље подбацују расходе, треба да се осврнемо на богаство те земље, непокретно и покретно. Само неколико података па ћемо се уверити да стање, гледајући га тако уопигте, није очајно. „Народно“ богаство, и то непокретно, у Француској износи 275 милијарди; у Немачкој 488 милијарди; у Енглеској 400 милијарди; у Североамеричким Сједињеним Државама 560 милијарди; у Русији 127 милијарди; у Италији 73 милијарде и 825 милиона; у Шпанији 63 милијарде; у Швајцарској 16 милијарди; у Данској 10 милијарди;: у Швајцарској 12; у Португалији 10; у Норвешкој 6 и т.д. То је непокретно богаство. Покретна пак богаства само у Европи цене се на 1000 милијарди. Дакле, сума богастава довољно је велика да покрије све издатке на милитаризам. Рента од свих богастава премаша куд и камо оиих 30 милијарди које оду сваке године на милитаризам и отплату дугова учињених за милитаризам. Она исто тако достаје за све остале издатке, потребне данашњем друштву ради његове егзистенције. Кад би само тако гледали ствари, и кад би „народно“ богаство представљали само земљишта и зграде, оруђа и новац, а не и жива радна снага, људи који раде, и, поврх тога, кад би та богаства била доиста у народним рукама, онда стање не би било ни црно а камо ли очајно. Тада дефицита не би било. Али у истини није тако. „Народно* богаство није у народним рукама. Оно је у рукама неколицине. Државни терети пак не падају на ту неколицину у свакој држави, већ на оне који у рукама немају ништа од тога „народнога“ богаства. Та неколицина богатих која би могла да поднесе, и која би требала поднесе све терете, пребацује их на сиромашне масе раднога народа и изазива код њих дефицит. Тај је дефицит страшан, јер он значи губљење снаге, живота, радне способности. Он се састоји у духовној и физичкој дегенерацији радних маса које су преоптерећене радом да би се могле нахранити и одговориги државним !

потребама. Једино богаство које оне имају губе на тај начин. Но тај губитак који трпе народне масе није само губитак њихов; то је губитак за целу заједницу, то је губитак за државу која се не може замислити без здраве радне снаге; то је губитак за нацију којој нема опстанка ако широке народне масе пропадну под притиском државних терета. А та је пропаст неминовна када ти терети долазе од огромних издатака на непродуктивне циљеве, на милитаризам. И тада наступа у истини дефицит у народној кеси и у народном здрављу, право народно богаство се смањује и поред тога што се богаство земље не смањује. Оно осгаје у рукама појединаца и увећава се. Милитаризам је једно од најмоћнијих средстава прикупљања богастава у руке неколицине, посредно и непосредно; развијајући индустрију оружја и заштићавајући експлоататорску политику владајуће буржоазије ради које и постоји. Милитаризам је, на другом месту, најмоћније средство за одржавање реакционарних режима и за сузбијање свих тежња народа за више политичких слобода, за привредни напредак, за просвету, за народно здравље. На рачун свих тих за народ неопходних потреба, он се развија. А сви ратови, нарочито наши балкански, показују да освајачке прохтеве код владајућих капиталистичких класа изазива јако развијен милитаризам. Он је, поред тога, стуб монархизма који у друштву са њим остварују апсолутистичке прохтеве у држави. Ето толико утицаја у свакој држави има милитаризам, ето толико он кошта. Борећи се против њега, ми сваком приликом ударамо гласом на то да он не служи народној одбрани, како то хоће све буржоаске странке да преставе. Народну одбрану хоћемо ми. Ми тражимо да се народ наоружа и да буде готов да одбрани себе од насртаја на његова права, живот и слободе, како од спољних тако и од унутарњих непријатеља народних права и слобода. Место стајаће војске, место тога рђавога система војске, ми тражимо народну војску и излазимо пред бираче са целом ниском зала које је проузроковала стајаћа војска и читавим низом славних момената које је имала народна одбрана, наоружани народ који

Ф Е Љ Т О Н

Давид Ајдмштат Ко је крив? Тесна собица. На малом дрвеном асталчићу шкиљи плехана лампица. Поред зида постеља на којој лежи жена, око двадесет и пет година. Лице јој покрива мртвачко бледило; њене упале црне очи сијају услед грознице и унутарњих мука. На прљавом патосу леже два малишана: један шестогодишњи де чак, а један од четири године. Оба двоје су прљави, кошуљице им нечисте и поцепане. Они гамижу из једногугла у други вукући собом мало маченце, које су ухватили у дворишту. Хватају га за врат, даве и чупају. Соба се испунила дерњавом несрећне жртве. С времена на време подигне се болесна жена у постељи и гледа зидни сахат, који покривен паучином виси према њој на зиду. Она очекује свога мужа, који је рано изјутра отишао да тра жи рада. Већ је десет сати ноћу. Мали дечаци уморили се трчећи са мачетом и тврдо заспали један другом на ручицама. Око Једанајест сахати вратијо је се муж и отац ове снромашне фамилије. Он је радник близу триде сет година. Његово лице носило је израз угушене наде. Он баци свој

I стари, поцепани шешир у ћошак, затим баци нем, хладан поглед на жену и седе поред малог сточића. Он и не приђе болесници. Изгледало је као да је одлучио да се више не узбуђује, па га ма какво питање и бриге од сада сретале Бо лесница га је гледала очима пуним суза, али она речи није могла рећи. Она је знала да је он скрушен, сломљен горким несрећама, које су продирале једна за другом у њихов мизерни фамилијарни живот. Она је ћутал.а Прошло је неколико минута тешког и мучног ћутања. — Роберте! Роберте!, чуо се слаб, дрхтави глас болесне жене. Несрећник Ј - е седео .покривши ли це обема рукама не мичући се.... — Робетре,одиде!Види, како сам болесна, ја се осећам тако рђаво! — ј У гласу беднице звониле су сузе и дубоко усађене муке. Као и пре, он је седео, његово лице покривено, његова глава наслоњена на црне, грубе радничке руке. Поново прођоше неколико мину та. Напослетку Роберт диже главу. Његово лице било је мокро од суза. Он приђе болесници и принесе роје усне њеним, и дивљи плач и р'идање истрже се из оба сломљена срца.... — Не, Не! Ја не могу даље подноси ти то! — узвикнуо је, истргнувши ( се из њених руку. — Наш живот ј гори Ј'е од смрти! Мрачна соба, унесрећена бедна деца! И тв, пре та ко млада, и тако пуна цветајућег

здравља, ти лежиш сада стара, бле ј да.сломљена, притиснутатеретом ве ! читих горких *патњи, беде, глади и понижавања. Ја сам твој убица! Зашто сам ја, роб без куће, без име| узео сам тебе из твоје купе, од твој'их родитеља и пријатеља, узео Ј те ради бескрајне патње, понижења, милостиње?... Да ли Љубав? ... Јес, ја сам те љубио, ја сам љубио, | могуће као хиљадама богатих. Ја сам те љубио! Али, зар роб има право љубити? Роб мора љубити само своје ланце, свога експлоатаЈ тора. Он мора целивати само бич ј којим га шибају, а не уста љубав нице. Драга моја, ја сам те унесрећио! И сад, сад ти ћеш опет до нети у свет још једно несрећно би ће! Шта ће бити са њим? Шта ће биги са нама и нашом малом невином децом? Не! ја то даље не могу преживе ти! Ох, како сам ја несрећан! Мозак ми гори, прса ми се у парчета цепају. Ја морам бегати... бегати да леко, далеко од тог света1 Он зграби свој шешир и, као лудак, одјури нз собе. Са полузатвореним очима, бледа као мрамор, лежала је болесница на својој постељи. С времена на време истрзао се је из њених груди дубок уздах, а грчењеод силних мука покривало је њено бледо лице. На послетку се са великим напорима диже и, ослањајући се на дувар, приђе заспалој деци. Наже се над старијег дечка са сузним, уплаканим

очима, пољуби га и пробуди... Дете зачуђено отвори очи. Алберте! Обу ци се брзо и иди твојој стрини, кажи јој да одмах дође овде. Дете немо погледа своју бледу мајку, јер је одмах не познаде. Тако су муке измениле њено лице у овом моменту кризе. Напослетку оно па жљиво извуче ручицу испод главе свога братића и загрли своју бедну мајку. — Мама, шта је с вама? — Питало )е оно, припијајући се на њене груди. — Иди, Алберте, брзо и зовни стри ну! Ја сам јако болесна. Дете брзо обуче сиромашни поде рани капутић, мету шешир и оде да зовне „стрину*. Већ је два сахата ноћу. Мали асталнћ, на коме гори плехана лампица, примакнут је ка постељи. Поред болеснице седи „стрина*, млада жена, која је скоро изучила бабичлук. Она седи и очекује ново несрећно биће које мора доћи на свет! Двамалишана не спавају, они стоје поред „стрине* и држе њену сукњу. Она им је обећала ове ноћи нову сестрицу, којусу ониочекивали са нестрпљењем. Пуне радозналости њине детиње очице упитљиво су упрте на „стрину*. Момент кризе примицао је се све више и више. Почели су дубоки и тешки уздаси и сгењања, која прелазе у неочекиване сграшне крикове. ј „Стрина* одведе децу у ћошак. Она су дрхтала, држећи се за ручице,

ч)јући ужасни јаук своје несрећне ма]ке. Прошло је неколико минута.. Слаб гласић новорођенчета чуо је се. Ново рођени пролетер дошао је у наш свег, дошао је са плачом, који можда кеће престати до мрачног гроба. Два малишана притрчаше из ћошка ка постељи, познали су глас своје новорођене сестрице. Изненада се зачу на вратима лупњава. Не очекивајући одговор, неко улете у собу. Под његовим намрштеним обрвама сајале су очи пуне дивљачке суманутости. Његова коса накострешена, одело подерано као,после несрећне борбе, руке са стиснутим песницама као да је спреман да неког смрви. Он је, Роберт!... Бедна породиља покри лице дрхтавим рукама горко плачући. Оба дечка припише се уз „стрину* која Је и сама сада била бледа и збуњена. Само је новорођено детенце равнодушно гледало својим ведрим очицама на овај мали свет, где је оно дошло као незвани гост. Роберт је стајао на срединисобе, и са дивљачки сјајућим очима гледао је около, као да је се хтео нечег сетити. У том моменту чуо је се глас новорођенчета. Ово на њега напрааи страшан угисак. У његовим се очима појави лудачка ватра: дивљачки диже своје поснице, његови су зуби шкрипили, бела пена окружила је његова искривљена уста.