Радно и социјално право
6 В. Брајић: Стање прописа и потребе праксе у области радних односа
примене прописа у тим односима, тешко или недовољно успешно.
Колико год било узрока за слаб рад појединаца један од узрока јесте култура, однос према раду, или стручност. Савремени услови живота и рада захтевају да се рад обавља према правилима која су објективизирана, која представљају технологију односно организацију рада.
Код нас често видите да запослени у јавним предузећима, услужним делатностима, па и у државној служби посао обављају према сопственом нахођењу а то значи и противно правилима која се односе на обављање таквих послова. То отежава или онемогућава нормалан процес рада. Радници не раде пуно радно време, не обављају посао како треба. У резултатима је мањак а такви радници су вишак.
Када се то радноправно доведе до краја, онда је јасно, да је такав радник непотребан. На тај начин имамо знатне вишкове радника у процесу рада, који испуњавају све услове да буду одмах замењени незапосленим радницима, који знају и хоће да раде.
У том случају би имали значајно смањење броја незапослених, стручно оспособљених. Број незапослених се не би знатно смањио, јер би запослени и незапослени само променили места. Статистички узето број можда и не би био истоветан јер један број запослених би можда остварио право на пензију, један број би се ангажовао на другим пословима у другим делатностима и сл.
У једном делу новозапослених добили би исто што је било пре. Радили би као и њихови претходници тј. незадовољавајуће. Томе има више разлога. Први је постојање узрока који омогућавају слаб рад или погодују слабом раду. То су неекономски (редимо нетржишни) односи. Друго деценијски је формиран део односа па и "културе" да права припадају на основу радног односа и радног места (послова и задатака), на основу самоуправних права, а не на основу рада. То наслеђе са совом носе како запослени, тако и незапослени, иако не у истој мери, и на исти начин.
По претпостављеном интересу "замена" места запослених и незапослених је могућа, економски и социјално оправдана и исплатива. Технички и организационо, уз покретање тржишног механизма и тржишта ово "пресељавање" би могло изгледати као једноставна, лака и брза операција. То, међутим, није тако.
Иако би "пресељавање" оних који не знају да раде свој посао (ако другог посла нема) и оних који неће да раде, незапослених могло бити економски (па и социјални) императив, а тиме и оправдано и неопходно, то би изазвало велике отпоре и разне тешкоће, Ако се томе дода да би један