Радно и социјално право

10 В. Брајић: Стање прописа и потребе праксе у области радних односа

чињеничном стању, тако и праву), често имају други резултат (уместо побољшању рада). Треба узети у обзир само резултате дисциплинског поступка код повреде поступка. Повреде поступка спречавају кажњавање радника односно задржавају радника у радном односу без обзира што је очигледно да су сви услови испуњени да му престане радни однос. "Судити" неком ко неће да ради или не може да ради, због недовољне компетентности (а и то се већ дуго догађа), нема смисла. Тако је нарочито у случају грубих повреда радних обавеза, које представљају нерад, односно рад који се не може толерисати из економских и технолошких разлога.

То не значи да сва та дела губе обележја дисциплинских дела и да престају бити основ престанка радног односа. То значи само да се то мора свести на одговарајућу меру, и на одговарајући поступак. Та решења већ постоје у упоредном праву. За то је, међутим, неопходна измена процеса. Неке промене које су извршене у погледу надлежности за вођење дисциплинског поступка воде у правцу адекватних промена, али нема никаквог разлога да се ту иде посредно. Довољна илустрација неадекватности је задржавање императивних одредби о изрицању мере престанка радног односа. Ако дође до повреде поступка или застарелости, мера неће бити примењена, а у случајевима када послодавац оцењује да ту меру конкретном раднику не треба изрећи (без обзира шта је запослени учинио прописану повреду), он ће морати да је изрекне.

Све је то непотребно, али постоји у прописима и ствара на разне начине проблеме послодавцима, радницима, па и правницима. Чему онда служи

Када се на другој страни међу правницима покуша наћи решење које ће путем одредбе колективног уговора унети нешто рационалности у тај поступак, правници онда стану у одбрану тих законских одредби тврдећи да колективни уговори не може ту да "интервенише", тј. спречава се да дати однос у једном делу другачије регулише. То би била отварања простора за решења у складу са тржишном привредом, Међународним нормама и упоредно-правним решењима. Тако испада да јесу за тржишну привреду, али нису за решења из тржишне привреде. Но главни кривац без икакве сумње у овој ствари јесте законодавац.

Одредбе о престанку радног односа би могле бити предмет посебног критичког разматрања. Овде, у датом оквиру, треба рећи да су оне нешто мало мењане и да би могле да буду обухваћене правилом о отказу радног односа, односно уговора о раду, али то није учињено довољно адекватно. Не идући даље од илустрација да се у прописаним случајевима одређује