Радно и социјално право

306 С. Јашаревић: Радна арбитража у свету

помоћ представника страна у спору, донесе одлуку која треба да буде основ решења сукоба.

По степену интервенције трећег лица арбитража се налази између осталих мирних метода и суђења. Наиме, код мирења, посредовања и утврђивања чињеница одговорност за решавање сукоба лежи на странама, а неутрална лица имају само улогу катализатора, тако што олакшавају постизање договора. Код арбитраже се центар активности помера на треће лице, коме се, као и код суђења, препушта решење спора. Ипак, између њих се могу уочити значајне разлике: 1) док је судија функционер постављен од државе, арбитре именују сами социјални партнери или их поставља надлежни орган са листа које су састављене уз претходне консултације са њима; 2) у арбитражном већу заступљени су скоро увек представници радника и послодаваца; 3) правило је да се стране за арбитражу одлучују својом вољом или бар могу да не прихвате арбитражну одлуку и 4) арбитражни поступак је, за разлику од судског, неформалан. Док се од судије очекује законита одлука, арбитар има већу слободу у формулисању решења - од арбитраже се очекује флексибилна одлука, заснована на предностима система колективног преговарања и компромису. Поред тога, неки радни спорови нису погодни за суђење, као нпр. конфликти између супротстављених интересансних група. Због свега наведеног арбитража је омиљенија од суђења. Ипак, има и оних који јој износе замерке. Критике по правилу долазе од стране правника, који немају увек довољно поверења у аутономне методе, пошто су у арбитражном процесу економски аргументи и социјални аспекти често изнад законских прописа.»

Радна арбитража се инфилтрирала у животе милиона запослених. Нарочито је заступљена у развијенијим земљама тржишне привреде, где постоји општа склоност да овај цивилизовани метод замени штрајкове и локауте који се заснивају на "праву јачег".

У пракси арбитража представља алтернативу решавања спора судским путем, која следи када се исцрпе друге договорне могућности. Сматра се да се може успешно користити свуда где су могући преговори и компромис. Јавља се код свих врста радних спорова (индивидуалних и колективних; правних и интересних), на свим организационим и територијалним нивоима.

Улога арбитраже посебно је истакнута у јавном сектору, где је штрајк обично забрањен или ограничен јер може имати ненадокнадиве штетне последице за заједницу. Пошто ограничавањем права на штрајк запослени у

2) Видети Buuie: Jean de Givry, Prevention of Labour Disputes Other Than Conflicts of Rights, Internationaln Encyclopedia of Comparative Law, Labour Law, Tubingen, 1987, crp. 77.