Радно и социјално право

308 С. Јашаревић: Радна арбитража у свету

има елемената добровољности, стране имају могућност да избегну њено . дејство.

Добровољна арбитража је омиљенија од обавезне. Фаворизује је и МОР, у Препоруци о добровољном мирењу и арбитражи. Популарност добровољне арбитраже може се објаснити одсуством наметања воље странама у спору. Добровољну арбитражу чија одлука не обавезује називају и саветодавном арбитражом ("адулзогу атритапоп"). Најстарији систем овог типа развијен је у Британији, а реципиран је у великом броју бивших британских колонија и у Јапану.

"Државна" добровољна арбитража употребљава се у мањем броју земаља и обично следи после обавезног мирења. Овај тип арбитраже углавном подразумева обавезно обраћање арбитражи, уз необавезност одлуке. Највише се користи у интересним споровима, а у области индивидуалних спорова у вези са отказом.

Добровољна арбитража се конституише на иницијативу страна у спору или државе, и то колективним уговором (арбитражном клаузулом); посебним - процедуралним колективним уговором, којим се уређује поступак решавања међусобних спорова; арбитражним споразумом који се односи само на конкретан спор.

Обавезна арбитража је знатно мање заступљена од добровољне. У последњих тридесетак година се више употребљава, нарочито у земљама у развоју и у јавном сектору. Основни разлог њене мање популарности је што фактички искључује право на штрајк. Обавезну арбитражу на енглеском говорном подручју још називају и "адјисаноп" (пресуђење) јер је слична суђењу. Ипак, између њих постоји разлика, о чему је већ било речи. Међународна организација рада је начелно против генералне примене обавезне арбитраже јер је инкомпатибилна с гаранцијама права на штрајк, те је зато прихватљива само за одређене спорове, у есенцијалним делатностима и кључним секторима економије, где би прекид рада угрозио функционисање система.)

У пракси се ова врста арбитраже јавља када се штите национални интереси. Први покушаји увођења обавезне арбитраже били су везани за спречавање штрајкова у чијој су позадини стајали велики индустријски немири (нпр. у Аустралији 1904. године, на Новом Зеланду 1894. године). Такође, у појединим земљама се обавезна арбитража најпре почела користити у ратним и кризним ситуацијама, када нараста незадовољство радника, а не може се допустити да штрајкови разарају економију (нпр. у

5) Concliation and Arbitration Procedures in Labour Disputes, om. WHT, crp. 163.