Радно и социјално право

346 _В. Милић: Перспектива радне снаге у земљама у транзицији - социолошки угао

једног успешног модела. Транзиција на основу таквог модела тако постаје искључиви рецепт за даљи развој појединих друштава и светске целине. У неку руку транзиција она постмодерна или затворен облик могућности развоја!

Сасвим је извесно да се са распадом реалног социјализма отворио низ проблема са којима теорија модернизације није могла да рачуна. Више нису били у питању, као некада, само различита материјална достигнућа појединих земаља или неједнак степен развоја већ и разлике у друштвеним системима, односно поставио се проблем њиховог превазилажења. Теорија транзиције је стога постала компликованија али и императивнија јер је налагала и довршење распрада ранијег система реалног социјализма. Због тога она није само препорука, узор на основу кога треба градити свој пут већ налог-извршење-једина траса кретања. Истовремено, са знатно важнијим последицама теорија транзиције је уграђен у стварну политику западних друштава према друштвима бившег реалног социјализма а тиме и према свим неразвијеним земљама. Било који односи, од економских до политичких, данас се заснивају на испуњавању услова који су садржани у западном моделу. Тржишна економија и њене установе, страначки парламентарни систем, људска права и слободе итд. постају нужна претпоставка сарадње друштава Запада са осталим земљама.

У теорији транзиције дата је јасно критика, и то више друштава реалног социјализма него неразвијених друштава, која раније није постојала и теорији модернизације. Наиме, сматра се да је развој поменутих друштава почивао више на волунтаристичким него на рационалним основама. Уместо разума, у највећем делу, развој ових друштава је почивао на ирационалној, политичкој или националној мобилизацији ресурса што је довело и до колапса друштава реалног социјализма и назадовања неразвијених друштава. Тако је читав развој у овим друштвима попримио антицивилизацијски и контрамодернизацијски ток. Понајвише се то односило на репресивно командовање у свим сферама живота.

Поменута критика у теорији транзиције ће постати изузетно значајна за тумачење радне снаге у друштвима реалног социјализма и неразвијених земаља, јер ће је посматрати као антирационалну појаву. Конкретније то значи да се пуна запосленост радне снаге третира као анахронизам који мора бити превазиђен. Управо када је реч о радној снази у први план избија најважнија карактеристика теорије транзиције која се, са једне стране, огледа у третирању свега што није на основу западног модела као ирационалност а, с друге стране, што се њене премисе јављају као императиви. За разлику од