Радно и социјално право

В. Милић: Перспектива радне снаге у земљама у транзицији - социолошки угао 347

теорије модернизације која је била ендогена и није рачунала на спољни притисак теорије транзиције је егзогена и јавља се као морање да се уведе изгубљена рационалност у све области друштвеног живота, па и у ону која се односи на радну снагу. Теорија транзиције јесте беспоговорни захтев једног успешног западног модела запошљавања који је ојачан постојећим односима у светском ситему, пре свега у економији. Развијена западна друштва која доминирају светским тржиштем робе и капитала, чије велике корпорације одређују услове привређивања а финансијске установе имају строге критерије улагања новца, те на крају владе које воде политику су стварни реализатори притиска коју поставља теорија транзиције.

У теорији транзиције сасвим је јасна теза да је почетно разрешавање нерационалности друштва реалног социјализма везано за радну снагу и њену пуну упосленост. Са становишта западног модела развоја и стварног понашања свих друштвених субјеката дилеме нема. Западна друштва су решила ефикасно коришћење радне снаге и разним мерама, као што су: продужено школовање; социјалну помоћ и социјална давања итд., изоловале вишак радне снаге и учиниле да не буду чинилац дсестабилизације целокупног модела развоја. Истовремено, када се понашају "код куће" према радној снази тако се исто понашају и "ван куће" према другим друштвима. Али, то понашање "ван куће", као својеврсни притисак нарочито на друштва реалног социјализма, са којим ћемо се даље једино и бавити, ствара од радне снаге крупан и тешко решив проблем.

СТАЊЕ РАДНЕ СНАГЕ - ТРАНЗИЦИЈА БЕЗ МОДЕРНОСТИ И ПИТАЊЕ ДАЉЕ СТРАТЕГИЈЕ

Проблем радне снаге у друштвима реалног социјализма је изузетно компликован јер је, са једне стране, упосленост радне снаге је била услов опстанка овога друштвеног система, као што је, са друге стране, била услов индивидуалне егзистенције у буквалном смислу. Не треба исувише подсећати да су друштва која су ступила у реални социјализам била неразвијена и сиромашна друштва. Али, још више као крајње нестабилна друштва израсла из преврата она су морала да покрену механизме консензуса а један од важнијих механизама је била пуна упосленост радне снаге. Индустријализација је имала повољну околност у чињеници да је било обиље радне снаге која је прелазила из села у градове и за свој рад добијала