Радно и социјално право

Г. Обрадовић: Права по основу рада лица на издржавању казне затвора 365

Рад осуђеника се не сматра радним односом из више разлога. Пре свега, треба поћи од дефиниције радног односа широко прихваћене у нашем радном праву. По њој би радни однос био: "добровољна, лична, радноправна, функционална веза радника у организацији, односно код послодавца, на основу које се радник, под одређеним условима и на одређени начин укључује у организовани рад у организацији (послодавца), заузимајући једно одређено радно место, на коме обавља одређени посао (рад), односно функцију и примајући за свој лични рад лични доходак (плату или зараду), према уложеном раду". :

Обзиром на наведену дефиницију, рад осуђеника се не сматра радним односом зато што му, пре свега, недостаје добровољност. Наиме, с обзиром на то да Закон предвиђа да је рад осуђеника њихово право, али и обавеза, не може се говорити о било каквој добровољности приликом укључивања у процес рада у оквиру установе за издржавање казне затвора.

Овај рад није радни однос и зато што до његовор заснивања не долази на начин и по поступку који је предвиђен за заснивање радног односа по општим прописима. Није радни однос и због тога што осуђено лице, по правилу, не може да утиче на избор радног места, већ о томе одлучује надлежни орган установе за издржавање казне затвора.

На крају, овакав рад се не сматра радним односом и стога што осуђени за свој рад не прима зараду која одговара уложеном раду, већ само сразмеран део најниже зараде у Републици, о чему ће касније бити више речи.

Регулишући положај осуђеног, Закон прописује да исти има право и обавезу да ради, а рад мора бити сврсисходан и не сме бити.понижавајући. Такође, превиђено је да постизање економске користи од рада не сме штетити остварењу сврхе тог рада. Проблем се јавља код одређивања врсте посла које ће осуђени обављати. Начелно опредељење закона да се врста посла одређује према психичким и физичким способностима, стручним квалификацијама и израженим жељама осуђеног, као и према могућностима завода је тешко остварива, пре свега због чињенице да осуђеничку популацију чине лица најразличитијих професија и степена стручности, као и због тога што установе за издржавање казне затвора обично обављају само мали број делатности за које су специјализоване, услед чега је тешко сваком осуђеном лицу наћи радно место које одговара његовој стручној спреми и радној способности. У сваком случају треба тежити да се одреди радно место које ће најприближније одговарати субјективним особинама осуђеног.4)

3) Др А. Балтић, др М. Деспотовић, Основи радног права Југославије, Београд, 1981, стр. 24. 4) Др Д. Атанацковић, Пенологија, Београд, 1988, стр. 200.