Радно и социјално право

Б. Шундерић: Право на приговор 31 ПОВРЕДА ПРАВА ФАКТИЧКОМ РАДЊОМ

Претходним излагањима указано је да повреду права запосленог послодавац, односно његов орган може да учини одлуком, односно решењем којим одлучује о праву, обавези и одговорности и ћутањем о захтеву за остваривањем права. Међутим, треба рећи да он повреду право запосленог може учинити и фактичком радњом. На пример, физичком забраном уласка у пословне просторије; забраном рада (не омогућава му се приступ радном месту); недостављање материјала и сировина; недавањем личних средстава заштите; необезбеђењем мера заштите на раду; спречавање да користи право на годишњи одмор и другим методима. Овде се, дакле, ради о радњама које су незаконите и које свој основ немају у појединачном акту којим је одлучено о праву, обавези и одговорности. Фактичке радње не значе, дакле, извршавање појединачног акта донетог од надлежног органа. Оне своје оправдање немају у правном поретку. Поред тога што немају свој основ у правном поретку, оне својим дејством спречавају запосленог да остварује своје право. Оваквим радњама врши се повреда права. Оне могу бити радње чињења или нечињења.

Општи је принцип да свако коме је неко право повређено има право да тражи заштиту свог права, независно од тога да ли је право повређено правним актом или фактичком радњом. Поставља се питање којим правнозаштитним средствима запослени има право да тражи заштиту права. То средство јесте приговор. У приговору лице наводи које право му је повређено и захтева од органа да му обезбеди коришћење повређеног права. Зашто приговор, а не захтевј Једноставно због тога што је захтев писмени поднесак којим се тражи остваривање неког права које титулар није остваривао или које се по својој природи не остварује у континуитету већ само када се испуне чињенице потребне за његово остваривање (нпр. право на одсуство у случају ступања у брак). С друге стране, приговор је правно средство које се користи кад је повређено право које је он остваривао. На пример, запослени је остваривао право на накнаду трошкова превоза у јавном саобраћају, као и месечну накнаду за исхрану у току рада. Међутим, послодавац је престао да исплаћује те накнаде, а о томе није донео никакво решење у коме би навео разлоге за престанак исплата и правни основ за то. Он је, дакле, једноставно фактички престао да исплаћује наведене накнаде. На овај начин послодавац је повредио право запосленог, а последице су, по запосленог исте, као и да је донео појединачни правни акт којим би укинуо