Радно и социјално право

В. Поповић: Судска заштита права запослених 49

ПОВРЕДА ПРАВА ЗАПОСЛЕНОГ БЕЗ КОНАЧНЕ ОДЛУКЕ

Повреда права запосленог може се вршити чињењем и нечињењем, односно доношењем одлуке којом се ускраћује право запосленом, које он има по закону и колективном уговору или недоношењем, односно опструкцијом његовог захтева или права о коме је по службеној дужности и без захтева запосленог, овлашћени орган морао да одлучи.

Заштита повређеног права запосленог је допуштена и у једноми у другом случају, с тим што је законом регулисан поступак заштите само онда када је о захтеву запосленог донета коначна одлука. У овом другом случају када надлежни орган не донесе одлуку по захтеву радника, не би се смело ускратити право запосленом на судску заштиту, јер би се тиме створиле могућности за злоупотребу коју би послодавац чинио неизвршавањем своје обавезе из закона и колективног уговора.

Чињеница је да је чланом 58. став 2. и чланом 69. Закона о основама радног односа, као и чланом 114. Закона о радним односима РС предвиђено да се запослени може обратити суду ради заштите својих права само под условом да је одлука коначна. Ниједан од наведених закона не прописује обавезу надлежног органа послодавца да у одређеном року донесе одлуку по захтеву запосленог, нити прописују прво запосленог да у случају протека одређеног рока, може да однесе тужбу суду.

Међутим, треба указати да се права запослених која произлазе из закона и колективног уговора остварују и подношењем захтева по сопственој иницијативи запосленог. Закон о основним правима из радног односа (Службени лист СФРЈ бр. 60/89) у члану 80. и Закона о радним односима Републике Србије (Службени гласник РС бр. 41/91) у члану 93. на јасан начин су упућивали радника да се за остваривање својих права првенствено обрати овлашћеним органима и организацији односно послодавцу, који је био дужан да у року од 30 дана од дана подношења захтева, односно приговора, донесе одлуку.

Такве изричите одредбе не садрже важећи закони, јер формулација одредбе члана 69. савезног закона и члана 114. републичког закона условљавају право на судску заштиту незадовољном запосленом коначним решењем надлежног органа. Из тога би се могао извести и закључак да се запослени, да би дошао до коначне одлуке, претходно мора обратити директору или другом овлашћеном органу - кад се ради о подношењу