Радно и социјално право

50 В. Поповић: Судска заштита права запослених

захтева по сопственој иницијативи.

Инсистирање на претходном подношењу захтева запосленог овлашћеном органу код послодавца после ступања на снагу нових закона може да збуни, с обзиром да се приговор појављује као законско средство остваривања интерне заштите само код побијања одлуке о изреченој дисциплинској мери престанка радног односа. Међутим, суштина покретања судског поступка за остваривање права или заштиту повређеног права запосленог претпоставља да је исцрпљен поступак интерне заштите, без обзира на врсту тужбе, изузев кад је у питању новчано потраживање.

И у досадашњој судској пракси, која се додуше ослањала на раније законске одредбе, овој процесној претпоставци придаван је значај, о чему сведочи одлука Врховног суда Србије Ре. бр. 1588/95:

"Процесне претпоставке за судску заштиту у радном спору морају бити испуњене и када се тај спор покреће тужбом за утврђење".

У образложењу те одлуке је констатовано, "да се интерна заштита иницира захтевом или приговором радника. С обзиром на то, било је нужно испитати да ли се тужиља пре подношења тужбе обратила надлежном органу, користећи једно од ова два права, јер од тога зависи могућност остваривања судске заштите."

У том правцу требало би изградити нову судску праксу, имајући у виду да се према члану 113. Закона о радним односима РС запослени ради остваривања и заштите својих права може обратити арбитражи за радне спорове, синдикату и инспекцијским органима у складу са законом, пред којим органима запослени не може издејствовати одлуку која ће представљати извршни наслов, на основу кога ће запослени реализовати своје право. Требало би посебно указати да арбитража за радне спорове није обавезни вид заштите и она нема право да доноси мериторне одлуке, изузев одлуку о споразуму која има снагу извршног наслова. Синдикална организација може само да посредује и предлаже начине решавања спорног односа, али никако да доноси одлуке које ће бити обавезујуе за учеснике тог спорног односа. Што се тиче инспекцијских органа који врше надзор над применом закона и других прописа о радним односима и колективних уговора, њихове интервенције такође имају ограничено дејство, јер се састоје у забрани рада послодавца ако не поступи по решењу инспектора рада којим му је наложено да са запосленим закључи уговор о раду, уговор о волонтерском раду, допунском раду и уговор о делу и обављање привремених или повремених послова или да обави и друге радње (члан 140. ЗОРО РО).