Радно и социјално право

Д. Јеринић: Престанак радног односа по сили закона 111

Следећи одредбу савезног закона, да ће се Законом регулисати случа-

јеви када запослени може остати у радном односу и после навршених 65 година живота, односно 40 година стажа осигурања, републички Закон о радним односима је и то прописао. У члану 110 став 2 тог закона прописано је да директор може да одлучи да запослени који је испунио услове, може да остане у радном односу ако је то неопходно за обављање одређених послова, а најдуже до навршених 67 година живота. Ова одредба није најјаснија, јер у пракси може да отвори низ практичних питања. Да ли рецимо, ако је то неопходно за обављање одређених послова, запослени може остати у радном односу до 67. године живота, без обзира на године стажа осигурања: Ако може, онда би то значило да, пошто се стаж осигурања признаје од навршене 15. године живота, да се у радном односу може остати до 52. године стажа осигурања. Неприхватљива су и нека мишљења да запослени остаје у радном односу до 67. године живота ако му послодавац кад наврши 65 година живота не раскине уговор о раду. То није прихватљиво зато што би послодавац, пре него што донесе решење о наставку радног односа, требало да констатује да је то неопходно због одређених послова. Поред тога што се може оспоравати да радни однос у овом случају престаје по сили Закона, овакво решење у Закону ствара недоумице. Наиме, према републичком закону, директор може да одлучи да запослени који је навршио 65 година живота и 15 година стажа осигурања остане у радном односу до навршене 67. године живота. Ево питања: Да ли запослени који је навршио на пример 60 година живота и који има 40 година стажа осигурања може да остане на раду до 67. године живота Изгледа да не може, јер није испунио први услов – нема 65 година живота. Друго питање: Да ли радни однос престаје по сили Закона и оном запосленом који је навршио 65 година живота, а нема 15 година стажа осигурања7

"Уставни суд Југославије својом одлуком У. бр. 132/2-91 и бр. 132/3-91, од 11. децембра 1991. године, утврдио је да је одредба члана 88 Закона о радним односима у супротности са Законом о основним правима из радног односа, а одлуком од 17. фебруара 1993. године исти суд је утврдио да је одредба члана 88 Закона о радним односима престала да важи 4. јула 1992. године, будући да Народна скупштина Републике Србије није у остављеном року отклонила супротност ове одредбе са Законом о основним правима из радног односа. Код чињенице да је наведена одредба републичког закона престала да важи, те да Скупштина Србије у складу са овлашћењем из савезног закона републичким законом није ближе утврдила услове под којима радник може да остане у радном односу и кад наврши 40 година стажа осигурања или 65 година живота, по оцени Врховног суда Србије, не може се донети одлука о престанку радног односа по сили закона са позивом на одредбу члана 75 став 4 Законом о основним правима из радног односа све док се не изврши усаглашавање репуб личког са савезним законом у смислу овлашћења из савезног закона. Примени одредбе члана 75 став 4 наведеног Закона о престанку радног односа због навршавања 40 година стажа осигурања и 65 година живота, има места само у односу на она лица која не испуњавају услове да остану у радном односу утврђене законом, општим актом и колективним уговором. Како ти услови још увек нису утврђени републичким законом, то оваква ситуација не може да буде разлог за доношење решења о престанку радног односа, са позивом на наведену одредбу." (Врховни суд Србије, У. бр. 1651/95).