Радно и социјално право
28 Д.Паравина: Међународни радноправни стандарди и југословенска регулатива о раду
економском заједницом 28. марта 1980. године). Сврха овог споразума, како се види из његове Преамбуле, јесте унапређивање укупне сарадње између страна уговорница како би се допринело економском и социјалном развоју Југославије и подстакло јачање њихових међусобних односа. Четврти део тога споразума посвећен је сарадњи у вези с радном снагом. Као такав он је несумњиво и регионални извор међународног радног права који, будући и да је ратификован сагласно Уставу Југославије, несумњиво правно обавезује нашу државу. У вези с изнетим две напомене: прво, није основано писати и понављати како Југославија нема регионалних међународних извора радног права или то барем није до краја пошто предметни споразум није у целини намењен радном праву; друго, не треба занемаривати ову врсту извора радног права због тога што их ми немамо више. Напротив, баш збот тога треба још упорније указивати на њихову сврсисходност и корисност.
Најзад, међународни радноправни стандарди релевантни за третирану проблематику налазе се и у двостраним или билатералним међународним уговорима закљученим између држава уговорница ради регулисања радноправног положаја држављана једне од њих за случај да се трајно или привремено запосле на територији оне друге, и обратно. Ови се уговори, по правилу, заснивају на принципу реципроцитета и практикују се од почетка овог века. Првим се сматра конвенција закључена између Француске и Италије 1904. године->). Реална потреба за овим уговорима примарно произилази из неједнаког степена економског развоја појединих држава, па и делова света, тј. неједнаких шанси за запошљавање и зарађивање.
Југославија као емигрантска држава закључивала је двостране међународне уговоре пре, а закључује их и после Другог светског рата. Тим уговорима може се регулисати целина радноправног положаја, а могу и поједини делови: регрутовање радне снаге, запошљавање и радноправни положај, социјално осигурање (здравствено, инвалидско, пензијско, за случај незапослености, породичне потпоре и сл.). Тренутно је на снази више десетина двостраних радноправних уговора са 23 државе, од којих је знатна већина европских26). Овде нису узети у обзир уговори тек закључени с новонасталим државама доскорашњим југословенским републикама.
Развијене европске државе с тржишним условима привређивања (Аустрија, Белгија, Британија, Данска, Италија, Норвешка, Француска, Холандија, Швајцарска, Шведска итд.) закључујући предметне уговоре с Југославијом унеле су у њих, сасвим разумљиво, тамо постојеће научно засноване и
24) Закон о ратификацији наведеног споразума објављен је у “Сл. листу СФРЈ - Међународни уговори“, бр. 2/1983.
25) Bugn Leon-Eli Trokle, on. uur. erp. 23-24. и др.
26) Види Љ. Стојановић, В. Стошић: Збирка међународних уговора о социјалном осигурању, "Заштита рада“, Бгд, 1996.