Радно и социјално право
Д. Паравина: Међународни радноправни стандарди и југословенска регулатива о раду 29
праксом верификоване радноправне стандарде. То важи и за друге како европске, тако и ваневропске државе с којима смо закључили уговоре. Као такви ови стандарди морају постати и остати нераздвојни део код нас важеће радноправне регулативе обавезне за све и сваког, а преко тога и наше животне стварности.
Међународни радноправни стандарди садржани у прихваћеним међународним изворима радног права (универзалног, регионалног и билатералног) морају се посматрати и као преузета обавеза чија је садржина регулисана како међународним, тако и националним правним системом. Тако су, нпр., Уставом МОР-а стриктно регулисане обавезе државе чланице према њеним конвенцијама и препорукама2 7). Начелно говорећи, слично ствари стоје и са другим међународним изворима радног права и у њима садржаним радноправним стандардима. У складу с тим обавезама установљава се и примерен систем контроле, као и одговарајуће мере за случај њиховог непоштовања.
Са изложеним стањем су, има разлога да се верује, компатибилна и решења инкорпорисана у важећи Устав Југославије усвојен 1992. године 28), “Савезна Република Југославија признаје и јамчи слободе и права човека и грађанина које признаје међународно право“, дакле и радно (чл. 10). Југославија “У доброј вери испуњава обавезе које произилазе из међунаропних уговора у којима је она страна уговорница“, (подвукао Д. П.). Даље, “Међународни уговори који су потврђени и објављени у складу с уставом _ и општеприхваћена правила међународног права саставни су део унутрашњег правног поретка“ (подвукао Д. П.). Цитирана опре-
дељења иначе садржана у чл. 16 важећег Устава Југославије, стварно и правно посматрано, имају огроман значај и вишеструко значење. Савезна скупштина, дакле исти онај орган који усваја и савезне законе, потврђује (ратификује или акцептира) међународне уговоре из надлежности Југославије. Они се објављују у “Сл. листу СРЈ - Међународни уговори и ступају на снагу, по правилу, осмог дана од објављивања (vacatio 1е215). Дакле, у Југославији смо се од два схватања у теорији и решења у законодавству – монистичко и дуалистичко - определили за прво. У погледу места у правној хијерархији према правној снази они су рангирани непосредно иза савезног Устава јер сви закони, па и савезни, други прописи и општи акти морају бити сагласни са Уставом СРЈ и са потврђеним и објављеним међународним уговорима (чл. 124 ст. 1 т. 2. важећег Устава). С обзиром на речено, сви ови уговори имају ранг савезног закона и, према важећој подели нормативних
овлашћења у радном праву, неспорни су део садржине правног стандарда
27) У вези с реченим види др А. Балтић; др М. Деспотовић: Основи радног права, Београд, 1981, ctp. 123-128: ap B. Брајић: Радно право, Београд, 1991, стр. 68-70; др П. Јовановић: Радно право, Нови Сад, 1993, стр. 80-83; В. Мрчков: Трудовно право, Сиби, Софија, 1996, стр. 172-181. идр.
28) «Сл. пист СРЈ", бр. 1/92