Радно и социјално право

А. Петровић: Незапосленост и пензионисање 115

укупног радног века, па исто тако и у погледу других облика активности. То је стратегија која тражи далеко шире просторе од данас уобичајених, за најразличитије облике самоорганизовања и самоделатности, укључивши, пре свега, облике самозапошљавања изван оквира крутих организација, које су до сада имале пресудну улогу у запошљавању. Али, нека нам буде допуштено да на старомодан начин поменуту дилему држимо товореном и одновном, кад пред собом имамо на стотине хиљада људи – пре свега младих, без запослења, па и без наде да ће у догледно време наћи одговарајуће запослења.

Размишљање о реформи пензијског и инвалидског осигурања – када се једног дана буде одлучније закорачило ка тржишним условима привређивања — по својој прилици ће нас одвести радикалнијим закључцима. Јер привређивање у тржишним условима – без обзира на сва могућа тумачења овог израза – у сваком случају значи и то да ће се у далеко већој мери него што је то дао сада био случај морати водити рачуна о економским ефектима деловања законске регулативе у области радног права и социјалног осигурања. Социјално политичке мере које се буду предузимале у циљу заштите социјално слабијих слојева друштва не би смеле да спутавају размах економских потенцијала, који се, на националном плану, исказује као пораст националног дохотка, а који, опет, није ништа друго до новчани израз економског благостања. Појмови “национални доходак“ и “економско благостање“ су редовно у таквом координантном односу да опис садржаја једног од њих укључује опис садржаја оног другог. На пораст националног дохотка делује више чинилаца, међу којима је и повећање обима запослености. Јер, национални доходак расте са «повећањем богатства“, а богатство стварају запослени радници.