Радно и социјално право

114 РАДНО И СОЦИЈАЛНО ПРАВО

ље остане у радном односу, ако је неопходно за обављање одређених послова, али најдуже до навршених 67 година живота.

Шире посматрано, старосна граница за стицање права на старосну пензију и престанак радног односа по томе основу је питање које изазива посебну пажњу. То питање ствара најтеже и најчешће проблеме у вези са допустивошћу или не истовременог коришћења остварене старосне пензије и постојања радног односа, а исто тако и у вези са суспензивним утицајем ступања у радни однос пензионера на исплату већ остварене старосне пензије, за све време док је он у радном односу, било да је наставио са радним односом, или је раскинуо радни однос па поново засновао итд. Ти проблеми су, без сваке сумње, и у вези са запосленошћу, јер свакако утичу и на то да ли ће и даље остати већи број незапослених, односно мањи број запослених – ако посла нема за све. У таквим условима тежиште проблема је и на моралној компатибилности да неки раде и након што су испунили услове за старосну пензију док не мали број незапослених – у исто време – остаје и даље без запослења.

И због тога, али не само због тога, законодавац би морао, имајући у виду нашу стварност, да продужење радног односа и након испуњења услова за старосну пензију предвиди као строго лимитирани изузетак. Но, да се тај изузетак не би претвори у правило, што код нас често бива случај, законодавац би морао да јасно и недвосмислено прецизира коме и под којим условима се може продужити радни однос. То не може бити предмет само дискреционе оцене директора и то на основу непрецизне и нејасне законске формулације: “ако је то неопходно за обављање одређених послова".

IV УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Из свега напред реченог, могло би се рећи, а поједностављајући понешто ствари и користећи се предностима тзв. мишљења у крајностима, да незапосленост у размерама које данас има и са својствима које поседује указује на једну темељну дилему. Та дилема би се најапстрактније могла овако формулисати: да ли је могуће дугорочно и трајније решење отворених проблема око незапослености и запошљавања потражити у правцу, који по тенденцији доводи у питање и нагризе оне објективне околности друштвеног живота посредством којих се данас успоставља и одржава доминација мртвог и опредмећеног рада над живим и текућим радом, или се то решење нужно мора тражити у супротном правцу и супротном полу. Ову дилему је могуће још више конкретизовати везујући је за једну стратегију која доводи у питање постојећу круту и једнообразну социјалну организацију рада која захтева, поред осталог, и далеко већи степен флексибилности. И то флексибилности како у погледу радног односа са повећаним распоном различитих могућности запошљавања тако и у погледу радног времена и, наравно,