Радно и социјално право

С. Царић: Улога и функција директора у изградњи привредног система и његов правни... 117

Не постоји. неопходни склад између овлашћења и одговорности директора. Привреда је једноставно стала и због недостатка радне дисциплине запослених који чекају да их други реше све њихове проблеме. Старе навике и нови захтеви не могу да иду заједно. Из периода уравниловке у тржишну утакмицу у којој само најбољи успевају и остају, не може се ући нерадом.

Веома значајни преокрети у погледу својине и начина награђивања радника такође морају бити на исправан начин правно регулисани. Из друштвене својине која припада свакоме и никоме треба прећи у царство приватне и акционарске својине које су стубови било каквог привређивања и награђивања.

Дошло је до пуне реафирмације уговора као основних правних инструмената тржишне привреде, али исто тако и основни правни инструменти регулисања односа између послодаваца и радника.

Најзад, изградња тржишне привреде на бази основна два правна института а то су својине и уговори не смеју и не може да значе стихију код низа отворених социјалних питања и проблема. Не ради се само о високом степену хроничној незапослености, него и о сви елементима и сегментима исправне социјалне политике једног цивилизованог и хуманизованог друштва.

Све ове промене суштинског карактера у сваком привредном друштву треба да спроводи директор сам или заједно са управним одбором као управном друштву. Велико је питање да ли постојећи персонални састав наших директора то зна, може и хоће да учини, или је за њих то превелик задатак. Рекли би да је много више директора који то не схватају и не разумеју и не могу да спроведу из пуно разлога. Један од основних је тај што ми немамо адекватно школоване директоре, а и бирали смо их тако да не могу креативни покретачи прогреса, него послушници једне или друге политичке странке који по совјетским принципима једноначелија знају добро да слушају и спроводе туђе задатке и потребе, а не да креирају привредни успех.

Дуго година је код нас у пракси била присутна тзв. "позитивна нула" као једног од облика успешног пословања директора. Данас директор који у пословању оствари ту тзв. фамозну "позитивну нулу" није успешно пословао и није успешан директор. Директори морају да схвате да се у пословању мора остваривати добит, јер се једино из добити може алиментирати дивиденда за имаоце издатих акција.

Без обзира на све тешкоће времена у којем живимо и радимо, под утицајем старих навика и манира многи директори се и не труде да савладају "позитивну нулу", а самим тим коче прогрес и развој, јер акције које њиховим имаоцима не доносе никакву дивиденду не претстављају никакав ни радни стимуланс, ни интерес некога да такве акције има. Номинална вредност издатих акција код нас је огромна, нарочито у банкарском систему, али шта то вреди када те акције практично не значе ништа.