Радно и социјално право
В. Брајић: Концепције и регулисање флексибилних форми запошљавања 1
погледу занимања и запослења, бр. 111 из 1958. г. Посебно се указује на Конвенцију и Препоруку о годинама живота као услову за запослење (бр. 146, из 1973. г.) Као што се види овде су набројане прво конвенције које се односе на основна права а затим и друге. Но, то никако, не значи, у смислу претходно реченог, да се друге конвенције и препоруке МОР-а не односе на запошљавање и рад у малим предузећима. Напротив све су од значаја на одговарајући начин, изузев ако је одређено да се не примењују на такгве односе, или се уопште не тичу таквих односа.
6. ЗАПОШЉАВАЊЕ И РАД СА НЕПУНИМ РАДНИМ ВРЕМЕНОМ
Да би се утврдило ко се сматра запосленим, а ко незапосленим, вршени су покушаји одређивања ) једне дефиниције која каже да се може сматрати запосленим онај ко оствари један минимални годишњи просек, у погледу времена проведеног на раду. То би могао бити просек времена проведеног на раду у току радне седмице или у току године. Са питањем времена проведеног на раду је везано питање права која запослени у том времену остварује.
То су питања која се постављају када запослени не ради пуно радно време. Могло би се рећи да је најправичније да запослени права остварује сразмерно времену проведеном на раду, али код веома кратког радног времена (или неодговарајуће правне заштите), не само да се знатно смањује обим права, већ се смањује и број права.
Прво права нису увек сразмерна времену проведеном на раду, аи када јесу, нису у складу са потребама. Треба, даклее, уважити потребу послодавца за одређивањем радног времена за послове које запослени обавља, али се на одговарајући начин морају уважити и потребе радника, односно запослених.
Основно је да се послови за које је потребно пуно радно време обављају од стране запосленог у пуном радном времену. Пуно радно време би нпр. могло бити подељено на две половине, да би се уместо једног запослила два радника. То би стварало утисак веће запослености. То не би било прихватљиво широко практиковати, али би могло бити оправдано у некој мери нпр. код двократног радног времена. Исто тако и у случају када један запослени не може да ради дуже од половине пуног радног времена, а за рад на том радном месту је потребно пуно радно време.
Конвенција и препорука непуном радном времену (Конвенција бр. 175 из 1994. г. и Препору бр. a из 1994. г.) имају за циљ да ограниче могућности употребе ове форме-запошљавања и да обезбеде заштиту права запослених. [2 ; 5
SA x ppt wt BREN