Радно и социјално право

П. Спасић: Радноправно питање стечаја 167

незапослених лица, заснива се на принципу солидарности и њен циљ је да незапосленом лицу омогући одговарајуће материјално осигурање у одговарајућем временском периоду после престанка радног односа, односно основа за обавезно осигурање. Дакле, ради се о праву које је остварило незапослено лице, коме је радни однос престао на основу коначне и правноснажне одлуке. Међутим, запосленом, који у судском поступку успе са захтевом за поништај решења о престанку радног односа, успоставља се стање које је постојало пре доношења незаконитог решења и он стиче сва права која су му била ускраћена до враћања на рад. Он стиче право да му се то време призна у радни стаж, право на изосталу зараду и друга примања која би по основу рада извесно остварио итд. Такво лице реинтеграцијом поново је у статусу запосленог лица, а сматра се да му тај статус никада није ни престао незаконитим решењем о престанку радног односа, али, истовремено, оно губи статус незапосленог лица, које би имало право на новчану накнаду због дефинитивног престанка радног односа. Новчану накнаду, коју је примио запослени у овом случају, дужан је да врати, јер је отпао основ по коме је ту накнаду примио. Због тога, приговор послодавца, да се износ примењене новчане накнаде од Завода за тржиште рада треба умањити износ накнаде штете, не треба подржати. 7

Изнето мишљење неприхватљиво је из два разлога. Прво, новчана накнада (материјално обезбеђење) за време незапослености по својој правној природи је замена (супститут) зараде, и представља давање из обавезног социјалног осигурања. Ту се не ради о некаквом принципу солидарности, јер је обавезно социјално осигурање плаћено осигурање: запослени из своје зараде плаћа социјално осигурање, ради давања из тог осигурања, када се деси осигурани случај. Стога се примљени износ на име новчане накнаде урачунава у накнаду штете.“

Други разлог је, што би се овде појавило само питање рефундације Завода за тржиште рада од штетника (онога који је донео незакониту одлуку о престанку радног односа и тиме проузроковао непотребне издатке Завода за тржиште рада из осигурања за случај незапослености). Штетник није запослени. Питања рефундације исплаћеног износа на име новчане накнаде је самостално питање, невезано са питањем урачунавања у накнаду штете због незаконитог престанка радног односа, и ово питање се уређује законом.

5 Велизар Поповић, Накнада штете у области радних односа, “Радно и социјално право“, бр. 7-9/98, стр. 220–221. Види Закључак са Саветовања грађанских и грађанско-привредних одељења Савезног суда, републичких и покрајинских врховних судова и Врховног војног суда, Љубљана, 15. и 16. октобар 1986. године, “Збирка судских одлука", Свеска 1-1 за 1986-1987. годину, стр. 112.