Радно и социјално право

18 РАДНО И СОЦИЈАЛНО ПРАВО

значењем. Речено важи за период пре Другог светског рата“, после њега, али и за текући период.“ Ипак нетреба прећутати да је у нашој земљи током једног релативно дугог временског раздобља (1965—1996), бар кад је реч о огромној већини запослених у сектору друштвене својине, било великих колебања око института “отказ, “технолошки вишак" и бројних других института класичног радног права, а под утицајем тада важећих официјелних идеолошких опредељења. “Отказ као радноправни стандард и из њега изведени појмови био је изостављен (анатемисан) из важеће регулативе изузев за малобројне раднике запослене код тзв. приватног послодавца. У погледу "технолошког вишка“ чак је у Уставу Југославије из 1974. године (чл. 32, ст. 2) било записано да се својство радника не може изгубити “услед технолошких и других унапређења". Од официјелног опредељења за систем политичког и својинског плурализма и тржишних услова привређивања крајем осамдесетих година и код нас се, мада превише споро, превазилазе назначени проблеми реафирмацијом на науци заснованих класичних радноправних стандарда укључујући и поменуте “отказ радног односа“ као и "технолошки вишак“ И код нас се отказ радног односа кога послодавац даје раднику настоји редуцирати на објективне разлоге укључујући и случај када се то чини с позивом на технолошки вишак, а погођеном раднику пружити одговарајућа заштита Истоврсни тренд се испољава и у радном праву других земаља.

Трансформација јединственог појма отказа заснованог на неограниченој аутономији воље субјеката радног односа из периода либералног капитализма обавља се, како је већ истакнуто, његовом диференцијацијом на а) незаконити и 6) неоправдани (абизивни) отказ. Дефинисање појма “незаконити отказ“ имало је чврсту подлогу у сватању по коме се таквим има сматрати сваки отказ дат супротно законодавчевим наређењима. Знатно је сложеније било дефинисати појам “неоправданог отказа" код кога је интенција била усмерена на то да се путем регулативних радноправних аката ограничи дејство воље страна уговорница, а нарочито послодавца у отказивању радног односа и иста, колико год је то могуће стварно сведе на објективне разлоге. Код тога је било недоумица и колебања у теорији, законодавству и пракси. Данас се, међутим, поузданим ослонцем за прецизирање појма “оправдан“, односно “неоправдан“ (абизивни) отказ може сматрати

6 Види др И. ПОЛИТЕО, Радно право, Типографија, Загреб, 1934, стр. 104–131 и 142–149; др С. БАЈИЋ, Основи радног права, Геца Кон, Београд, 1937, стр. 151 идр.

’ др Б. ПЕРИЋ, Радно право ФНРЈ, Сарајево, 1950, стр. 451–458; др Н. ТИНТИЋ, Основи

радног права, Загреб, 1955, стр. 184–205.

Види Закон о основама радних односа, “Сл. лист СРЈ", бр. 29/96. Закон о радним односима,

"Сл. гласник РС", бр. 55/96. и др.

Види законе из претходне белешке.