Радно и социјално право
Д. Р. Паравина: Престанак радног односа по основу технолошког вишка... 17
трци за већом продуктивношћу, бољим квалитетом и профитом. У тој трци појединац и институције који нису ухватили корак са жестоким темпом електронске информатике губе битку. Отуда и константност технолошког вишка запослених, а отпуштања с посла постају “нормална . Део вишка међу запосленим, исто тако, продукују економска рецесија, структуралне неусклађености и слично.
Наведено стање, с друге стране, не претпоставља равнодушност према губитку запослења отказивањем радног односа са радником заснованог на неодређено време, а од стране послодавца. Напротив, предузимају се бројне и разноврсне мере и активности примерене природи ствари. У том правцу и Радно право посматрано са научног, регулативног и практичног становишта пружа све значајније доказе о својој корисности и сврсисходности. Одавно је започета и добро поодмакла трансформација радноправних института “отказ радног односа“, односно “отпуштање радника“ диференцирајући их на оправдане и неоправдане, односно основане и неосноване. Отказ се у радноправној теорији уопште дефинише као једнострана изјава воље једног од субјеката радног односа заснованог на неодређено време (послодавца или радника) усмерена на његово раксидање чије дејство није условљено сагласношћу воље друге стране уговорнице.“ Међутим, наведена дефиниција заснована на неограниченој аутономији воље могла је имати ослонац у правној науци и регулативи либералног капитализма до појаве интервенционистичког или заштитног законодавства о раду почетком деветнаестог века. Од тада па надаље под утицајем тешких услова рада, све бројније радничке класе и свеопштег напретка, најпре у судској пракси, потом у науци и регулативи долази до реакције против либералног индивидуализма и апсолутистичких правних концепција кроз теорију о злоупотреби права која се манифестовала и у отказивању уговора о раду закљученог на неодређено време (абизивни откази), а због стварне економске неједнакости радника са послодавцем и неопходности појачане заштите радника, као слабије стране радног односа.“ Проблем се испољио и ваљало га је решавати на националном, али и на међународном плану.
И радно право Југославије, готово од свог настанка па надаље, познаје, признаје и практикује отказ радног односа заснованог на неодређено време као основ његовог раскидања са стандардним смислом и
# Види на пр. др А. БАЛТИЋ, Радно право, Београд, 1963, с. 285.
> Више о наведеном види др Д. ПАРАВИНА, Заштита радника у поступку отказивања радног односа, Зборник радова Правног факултета у Нишу за 1963, стр. 77–96; Злоупотреба права у области радних односа, у књизи «Злоупотреба права“, Правни факултет у Нишу, 1996, crp. 176-185. u ap.