Радно и социјално право
20 РАДНО И СОЦИЈАЛНО ПРАВО
в) подношење жалбе или учешће у поступку против послодавца због наводног кршења закона или прописа или обраћање надлежним административним органима власти;
г) раса, боја, пол, брачно стање, породичне обавезе, трудноћа, вероисповест, политичко мишљење, национална припадност или социјално порекло;
д) одсуствовање са посла за време породиљског одсуства. Привремено одсуство с посла због болести или повреде, изричито се прописује, такође не представља ваљан разлог за раскидање радног односа на иницијативу послодавца. Дакле, ваљан разлог, као правни основ оправданог ракидања радног односа је дефинисан афирмативно под условом да је везан за способност или понашање радника или за оперативне потребе предузећа, установе или службе и негативно кроз прецизирање понашања и стања на страни радника који се неће сматрати ваљаним разлозима. Уз то се још препоруком бр. 166. сугерише националним законодавцима да не би требало сматрати ваљаним разлогом за престанак радног односа ни године старости, зависно од националних закона и праксе, у вези одласка у пензију, као ни одсуство с посла због служења обавезног војног рока или других грађанских обавеза, у складу са важећим законодавством и праксом односне државе.
За случај да се радни однос раскида с позивом на понашање или рад радника као разлог исти неће престати пре него што се раднику омогући да се брани од изнетих навода, осим ако се с разлогом не може очекивати од послодавца да му пружи ту могућност.
Појам “понашање радника“ као разлог за раскидање радног односа на иницијативу послодавца, према Конвенцији МОР-а бр. 158. и препоруци бр. 166, подразумева повреду радне дужности такве врсте која по националHOM законодавству или пракси оправдава раскидање радног односа. Па и тада, сугерише се у назначеној Препоруци, повреду радне дужности не треба сматрати оправданим разлогом осим ако се поново једном или више пута, изузев ако послодавац претходно не уручи раднику одговарајућу писмену опомену. Слично ствари стоје и са појмом “способност радника“ која уствари претпоставља незадовољавајуће обављање посла. И то се неће сматрати ваљаним разлогом за раскидање радног односа, сем ако послодавац не да раднику одговарајуће инструкције и писано упозорење, а радник и даље обавља своје дужности на незадовољавајући начин и по истеку одређеног рока предвиђеног за побољшање. Дакле, институти или правни стандарди “понашање радника“ и “способност радника“, као разлози за оправдано отпуштање односно отказивање радног односа се условљавају, објективизирају и релативизују, а не препуштају субјективизму или, још горе, волунтаризму. И још нешто. Према т. 10 Препоруке бр. 166 треба сма-