Радно и социјално право
14 Б. Шундерић: Закони од значаја за радни однос
може да иде све дотле докле не угрожава равноправност и једнакост грађана на раду и по основу рада.
Устав Југославије чл. 115 утврђује да републички закони морају бити сагласни са савезним законом. Питање се, углавном, своди на то да ли републички закон може ићи испод нивоа заштите који утврђује савезни закон, односно да ли може ићи изнад тог нивоа, тј. обезбедити већи обим заштите. Одговор на прво питање, које се тиче утврђивања нижег обима заштите од оног који утврђује савезни закон, јесте да не може ићи испод тог нивоа. Ако би се прихватио супротан одговор онда не би било сврхе ни да постоји савезни закон. То би значило нарушавање утврђеног система, што би представљало укидање принципа једнакости и равноправности запослених на раду и по основу рада на територији Југославије. Управо остваривању ових принципа и служи савезни закон. Одговор на друго питање, а које се односи на то да ли републички закон може да иде изнад нивоа заштите утврђене савезним законом тражи, у ствари, допунско разматрање. Наиме, сваки случај треба конкретно посматрати и на основу тога изводити закључак. Мора се анализирати норма савезног закона, 1). природа саме норме. Тако, свуда тамо где савезни закон прописује да нешто може, тј. утврђује могућност за нешто и тамо где трајање нечега (рока. одмора, одсуства) утврђује у најмањем износу републички закон није ничим ограничен и може да иде изнад тога. Узмимо пример породиљског одсуства. Савезни закон у чл. 37, ст. 1 и 2 утврђује да жена за време трудноће и порођаја има право на породиљско одсуство у трајању најмање до навршене године дана живота детета. Може се узети за пример и чл. 27 који регулише право на дневни одмор. Овај члан у ст. 2 утврђује да запослени за време рада на сезонским пословима има право на дневни одмор од најмање 10 часова непрекидно. Савезни закон је у оба случаја утврдио минимум одсуства односно одмора и сами тим републички закон може да иде изнад овог минимума. Закон о радним односима је, на пример, код породиљског одсуства, то учинио за треће дете. Има, међутим, у савезном закону и когентних норми које републички законодавац не може да мења. То су забрањујуће норме, нпр. чл. 26, 30, 35, 36, 40, 41. У чл. 26 стоји да права на одмор у току дневног рада запослени не може да користи на почетку или на крају радног времена. Не морају то само бити забрањујуће норме, то могу бити и друге норме које нису прописане у облику забране али су обавезујуће. На пример норма чл. 48 ст. 2 која утврђује да се зарада исплаћује најмање једанпут месечно. Или, на пример, чл. 59 који утврђује рокове застарелости покретања и вођења дисциплинског поступка, или, на пример, чл. 54 ст. 2 у коме се утврђује да се новчана казна може изрећи највише у висини 20% аконтације месечне зараде запосленог или. на