Радно и социјално право

Б. Шундерић: Закони од значаја за радни однос 13

арбитражи за радне спорове, ради посредовања у споразумном решавању спорних питања из одлуке.

Међутим, значајно је једно питање које је везано за надлежност републике у регулисању радног односа у односу на савезни закон. Већ је напоменуто да је устав садржину републичког закона посредно одредио преко савезног закона. Савезни закон је применом два метода у регулисању обезбедио, чини нам се, утицај на садржину републичких закона. Први метод постоји у свим нормама у којима упућује да се остваривање или функционисање одређеног института регулише законом. На пример, у члану 10 законодавац утврђује да се радни однос може засновати на одређено време (ст. 2) или даје могућност да се заснује и са радним временом краћим од пуног радног времена (ст. 4). Да би институт радног односа на одређено време постојао, неопходно је да се утврде законом случајеви у којима се он може засновати. Дакле, републике својим законима треба да утврде случајеве. Или радни однос се може засновати са радним временом краћим од пуног, али опет то може само у складу са законом. Опет се то врши републичким законом. Нема законске обавезе за републике да ово питање регулишу. Али је сигурно да ће потреба вршења делатности то захтевати. Ово је, дакле, пример, а таквих примера има још у закону који указују како савезни законодавац преко савезног закона врши утицај на садржину републичких закона. Други метод утицаја савезног закона на садржину републичких закона постоји у оним нормама којима савезни законодавац утврђује могућност успостављања једног института. али, при том, он не одређује, као у претходном примеру. којим актом ће то бити учињено. На пример, у чл. 12 ст. 1. законодавац утврђује да се претходно проверавање радних способности може утврдити као услов за заснивање радног односа или у чл. 13 ст. 3 стоји да послодавац може с незапосленим лицем да закључи уговор о волонтерском раду. У закону се ништа не каже којим актом ће ови институти бити регулисани, законом или колективним уговором. То се, дакле, оставља републичком законодавцу да одлучи да ли ће регулисати законом или ће републичким законом упутити на колективни уговор. Разуме се да република може регулисати одређене односе или институте који произлазе из специфичности одређених делатности које се врше на њеној територији. Дакле, да регулише оно што није савезним законом регулисано.

Сигурно је да република мора имати самосталност у регулисању, јер ако тога не би било онда нема ни сврхе за постојањем републичког законодавства. Питање је само докле то самосталност може да иде у односу на систем који је утврђен савезним законом. Чини се да је одговор да она