Радно и социјално право

12 В. Брајић: Акшуелна пишања и броблеми односа закона, одштих аката и уговора о раду

Вођење спора неће у низу случајева имати сврхе, ако нема оквира

прописаног: законом, колективним уговором, или општим актом послодавца. Излаз из ове ситуације, бар делимично, може бити само у супротном _тумачењу одредбе тач. 3. ст. 1. чл. 101. ЗОР, у односу на цитирано тумачење Министарства за рад и запошљавање, јер само општи_акти. могу дати

легитимитет утврђивању радних обавеза уговором о раду, у формулацији датој у чл. 101. ЗОР-а.

3. АДЕКВАТНА ПРАВА ПОСЛОДАВЦА 3.1. Потпуна или делимична надлежност

Послодавац на основу својих власничких права (ако је у питању приватни послодавац) и права на предузетништво, имају и право на уређивање односа, у области рада, али само оних који се тичу управљања. организацијом рада, технолошким правилима, систематизацији радних места и услова за обављање послова у складу са законом. Остале односе, који нису

регулисани законом, по правилу регулише уз сагласност синдиката (и радника).

Исто важи за односе који су регулисани законом, где је могуће другачије регулисање. Разуме се, то су они односи који нису у потпуној власти послодавца.

За случај регулисања односа за које би се могло рећи да су у надлежности послодавца, послодавац може тражити и мишљење синдиката односно радника. Али када се ради о односима који нису потпуно у власти послодавца односи се регулишу уз учешће синдиката, односно радника. То не

: може да се реши индивидуалним говором о раду тј. уговором запослени –

послодавац. о.

У смислу изложеног, дакле, послодавац може самостално донети општи акт, само када се ради о односима који су у потпуној надлежности послодавца, а у свим осталим случајевима односи се морају регулисати колективним уговором, или општим актом послодавца, уз сагласност синдиката, односно радника. Тако је и када је речо одговорности за повреде

ams = И =

радних обавеза – дисциплинској одговорности.