Радно и социјално право

186 п. Спасић: Пракшично решавање Пишања вишка запослених у Републици Србији

отпуштање (тај рок одређује послодавац). Законодавац не утврђује неки минимални рок у коме послодавац најављује отпуштање вишка запослених (нпр. три месеца, као рок који је прописао послодавцу да се изјасни о мишљењу и примедбама синдиката на предлог програма). Свеједно, у том року који је послодавац одредио, сарадња се може односити само по питању предложених мера, у програму послодавца, за решавање радноправног статуса вишкова запослених. У те мере, примерице ради, законодавац убраја: премештај на друге послове, рад код другог послодавца, преквалификацију или доквалификацију, скраћено радно време и "друга права у складу са законом, општим актом или уговором о раду".

Што се тиче ових "других права", законодавац се не изјашњава о њиховој природи, па дакле у та права може спадати и одређени вид новчаног обештећења. Ово је посебно значајно, ако се узме у обзир да је и у овом моделу послодавац дужан да запосленом кога отпушта по основу вишка запослених — исплати отпремнину. Под отпремнином се у смислу члана 117. Закона о раду, подразумева одређени новчани износ, зависно од радног стажа и висине зараде дотичног запосленог (миниму две до пет зарада које је запослени остварио за месец који претходи месецу у коме му је престао радни однос: за радни стаж до 10 година, две зараде, за радни стаж од 10-20 година, три зараде, за радни стаж од 20-30 година, четири зараде, за радни стаж преко 30 година пет зарада). Међутим, ако послодавац, у сарадњи са организацијом надлежном за запошљавање запосленом вишку запослених обезбеди одговарајуће право које неће повлачити престанак радног односа, или му обезбеди новчаног обештећење које неће зависити од дужине радног стажа и висине његовое зараде (не предтсавља отпремнину, као накнаду за губљење запослења у смислу Закона о раду), запослени неће моћи по престанку радног односа остваривати права из осигурања за случај незапослености (члан 119. Закона о раду).

У вези са остваривањем заштите кроз осигурање за случај незапослености, која је присутна у сва три модела, а под условом да запосленом вишку није могло да се обезбеди очување запослења и да му је исплаћена отпремнина, вреди указати и на другачије мишљење, и то Министарства за рад и запошљавање Републике Србије. По мишљењу овог Министарства, број 118-00-2/2002-02 од 18.02.2002. године – "нема законских сметњи" да се запослени коме је послодавац дужан да исплати отпремнину због престанка потребе за његовим радом, добровољно и у писаној форми одрекао права на отпремнину престаје радни однос и пријављује се Републичком заводу за тржиште рада ради остваривања права на новчану накнаду, пензијско и инвалидско осигурање и здравствену заштиту, у складу са прописима о запшљавању." Свакако, по овом мишљењу, имплицитно се