Радно и социјално право

П. Спасић: Заштита материнства запослених жена са освртом на решења српског Закона о раду из 2001. 157

накнада не може бити нижа од минималне зараде утврђене у складу са законом, а накнаду исплаћује послодавац, за првих 30 дана из својих средстава, а после тога на терет здравственог осигурања (члан 50. став 1. у

вези члана 38. и члана 44. став 1. Закона о здравственом осигурању).32 Због тога што Закон о раду не покрива забраном отказа ово боловање, треба узети да послодавац нема оправдан разлог да отпусти запослену жену за време боловања које се може приписати трудноћи и порођају (члан 102. тачка 1. Закона о раду). Исто тако, треба узети да запослена жена која је била на боловању које се може приписати трудноћи и порођају, и због тога није искористила у целости или делом породиљско одсуство, односно одсуство ради неге детета, има право на одсуство ради неге детета, односно право на одсуство ради посебне неге детета. У супротном, направила би се разлика између запослених жена са нормалном трудноћом и порођајем, и оних запослених жена са компликацијама везаним за трудноћу и порођај.

Заштита запослења и недискриминација

Српски Закон о раду дотиче се заштите запослења и недискриминације трудних радница у два члана. Према одредби члана 14. став 2. Закона о раду, послодавац не сме да условљава заснивање радног односа тестом трудноће, а према члану 76. овог закона, за време трудноће, породиљског одсуства, одсуства са рада ради неге детета, као и одсуства ради посебне неге детета, послодавцу је забрањено давање отказа запосленој жени, осим у пет случајевазј;

- ако је радни однос заснован на одређено време;

- ако жена својом кривицом учини повреду радне обавезе утврђене уговором о раду;

32

За овај проблем у комунитарном праву, види посебно одлуке Европског суда правде: Mary Brown v Rentokil Ltd, Case C-394/96, Judgment of the Court of 30 June 1998; Hertz case, C-179/88 Judgment of the Court of 8 Novembar 1990; Elisabeth Larsson v Dansk Handel & Service. Case C-400/95, Judgment of the Court of 29 May 1997;

Према пресуди Врховног суда Србије, Рев. 3617/92 од 19.11.1992. године, сумња да је радница засновала радни однос само ради тога да би се обезбедила за време трудноће, не може бити основ за престанак радног односа. Радни однос може засновати свако ко испуњава услове за рад и има општу здравствену способност. Ту способност има и трудница. Трудноћа је управо знак здравља. Она није сметња за заснивање радног односа нити разлог за престанак радног односа.