Радно и социјално право

В. Брајић: Права радника и послодаваца и заштита права у радном спору 33

што се тиче поступка предвиђеног у чл. 65. ЗРО, такође је поступљење |

супротно закону. Тај поступак је обавезан, према томе нема опет места вештачењу.

Оно што треба да буде предмет вештачења, тј. да ли је било поремећаја у пословању, то се решава правовремено у утврђеном поступку (одлуком управног одбора итд.) код послодавца. Ако то није учињено ништа накнадно не може у спору пред судом да се учини, изузев да се утврди обавеза послодавца, и да се та обавеза изврши.

У време важења ЗОР (1996. г.), у примени одредби о зарадама, било је случајева у пракси (није познато колико је та злоупотреба била распрострањена) да се зараде исплаћују само незнатно изнад гарантоване зараде. То је могло бити и само један динар (један радник тврдио да је у његовој организацији тако урађено). Формално правно то је у складу са законом. поготову ако нема одредби у колективном уговору. које противурече таквој исплати зарада, са одређивањем накнаде исплате вишег износа. или без тога.

Неопходно је, да се оваква или слична пракса, предупреде одредбама колективног уговора, које би исплату један динар изнад гарантоване зараде. регулисала у погледу услова и поступка, (нпр. слично одредбама члана 65. ЗОР (1996. г.).

Ако би у оваквом случају (код истоветне или сличне законске регулативе о којој је овде реч), дошло до спора без адекватних одредби у колективном уговору, могло би бити одређено вештачење.

Међутим, у случају великог броја спорова једино би било логично предупредити многобројна вештачења, одредбама колективних уговора или регулисањем за убудуће, да би се избегли проблеми.

Изнети проблеми и спорови потврђују једнодеценијска упозорења да се колективно уговарање, и радно законодавство уопште, не могу код нас адекватно изграђивати, нити их можемо тумачити и примењивати, без узимања у обзир упоредно-правних и међународних стандарда. и теорије. Практичари упорно игноришу та упозорења и одговарајућа стручна објашњења. Због тога, између осталог, има и биће спорова, које је тешко решавати, а многи би се могли предупредити.

У случају дискутованог члана 65. ЗРО (1996. г.), одредбе закона су јасне, и решења у складу са тим одредбама не могу бити довођена у питање, оценом оправданости неке одлуке. То би могао бити случај само ако је у питању злоупотреба, или се ради о противуставним одредбама, односно