Радно и социјално право

34 В. Брајић: Права радника и послодаваца и заштита права у радном спору

одредбама супротним ратификованим конвенцијама МОР-а. Подразумева се да би то могло бити и у случају сукоба са неким другим законом.

У случају исплате зараде динар више од гарантоване зараде и ако је таква одлука формлано у складу са законом, у случају спора суд би морао да утврди да ли одлука представља злоупотребу, односно да ли се таква

одлука може правдати, и у којим границама.

У два разматрана случаја комбинују се оцене законитости и дозвољености, односно недозвољености спорних одлука.

Из овог проистиче да суд не оцењује само законитост већ можда оцењује и дозвољеност, односно недозвољеност, одлука која је формално заснована на закону.

Утврђивање оправданости отказа

1. ЗОР, Р. Србије (2001. г.) је на нов начин регулисао показивање радног односа одлуком послодавца. У основном правилу ст. 1. чл. 101. ЗОРа, је садржана нешто мало, језички промењена, одредба чл. 4. Конвенције бр. 158. МОР-а. Овој одредби се ништа значајно не може приговорити, али у одредбама које следе (у чл. 101.), није успостављен адекватан однос између основне одредбе и свих осталих. У њима, наиме, нису садржана правила, која би за сваки основ престанка радног односа (отказивања уговора о раду) одређивала услове (стандарде), када се отказује радни однос, одлуком послодавца у сваком од случајева предвиђених чл. 10]. (и Конвенцијом МОР-а, бр. 158). Као што је познато, то су следећа три случаја: 1) оправдан разлог (за престанак радног односа) који се односи на радну способност запосленог; 2) оправдан разлог (за престанак радног односа) који се односи на понашање радника (радне обавезе односно радна дисциплина); и 3) оправдан разлог који се односи на потребе послодавца (економске, технолошке и организационе промене и потребе), односно оперативне потребе предузећа како се каже у чл. 4. Конвенције бр. 158.

Конвенција бр. 158. говори о ваљаним разлозима за престанак радног односа док, као што смо видели, ЗОР у чл. 101. говори о оправданим разлозима, за престанак радног односа.

За сваку од поменутих основа закон је: дакле, морао дефинисати оправдане разлоге. Дефинисање не треба схватити као одређивање