Радно и социјално право

Послодавац који има више од 50 запослених на неодређено време, а намерава да откаже уговор о раду за више од 10% од укупног броја запослених у току календарске године због технолошких, економских или организационих промена, дужан је да донесе програм решавања вишка запослених (члан 114. Закона). Међутим, ако овај послодавац намерава да, у току календарске године, откаже уговор о раду за мање од 10% запослених, није обавезан да донесе програм решавања вишка запослених.

Програм решавања вишка запослених доноси послодавац, у сарањи са организацијом надлежном за послове запошљавања, уз прибављено мишљење репрезентативног синдиката, које је послодавац дужан да узме у обзир, као и предлоге синдиката и да обавести синдикат о свом ставу у року који не може бити дужи од три месеца.

Програм решавања вишка запослених садржи податке о запосленима који представљају вишак, послове које обављају, квалификациону структуру, године старости, мере којима се стварају услови за њихово запошљавање и рок у коме ће им се дати отказ уговора о раду, а доноси се у сарадњи са организацијом надлежном за послове запошљавања ( члан 114. Закона).

Према одредбама члана 116. Закона о раду, праграм обавезно садржи предлог мера којима се стварају услови за запошљавање, и то нарочито: премештај на друге послове, рад код другог послодавца, преквалификација или доквалификација, скраћено радно време и друга права у складу са законом, општим актом или уговором о раду

Овако припремљен програм, након усвајања од надлежног органа послодавца, доставља се Републичком заводу за тржиште рада - филијали-служби Завода према седишту послодавца, а запосленима којима није могло да се обезбеди обављање других послова (са пуним или скраћеним радним временом, код истог или другог послодавца), оспособљавње за рад на другим пословима, или друго право у складу са законом, општим актом или уговором о раду, послодавац је дужан да исплати отпремнину, у висини утврђеној општим актом или уговором о раду, пре него му откаже уговор о раду.

Одредбом члана 117. Закона о раду утврђена је изричита обавеза послодавца да запосленом, пре отказа уговора о раду, исплати отпремнину, најмање у износу утврђеном у закону - од двоструког до петоструког износа зараде, коју је запослени остварио у складу са законом, општим актом или уговором о раду за месец који предходи месецу у коме му престаје радни однос, у зависности од година проведених у радном односу. Горња граница отпремнине није законом утврђена, већ је предвиђено да се њена висина утврђује општим актом или уговором о раду.

Запосленом, значи, радни однос не може да престане (не може му се отказати уговор о раду), ако му послодавац претходно не исплати отпремнину. Према Мишљењу Министарства за рад и запошљавање број 118-002/2002-02 Од 18.02.2002. године, нема сметњи да се запослени коме је послодавац дужан да исплати отпремнину због престанка потребе за његовим радом, добровољно и у писаној форми, одрекне права на отпремнину из члана 117. Закона о раду. Запосленом који се добровољно и у писаној форми одрекао права на отпремнину престаје радни однос и пријављује се Републичком