Радно и социјално право

Др. Душан Р. Паравина: АТИПИЧНО ЗАПОШЉАВАЊЕ

далитета атипичног запошљавања и њихових специфичности и, најзад, за разграничења било каквог запошљавања, или радног односа од других могућих начина радног ангажовања по уговору о делу или без њега или неке од његових подврста (уговор о: обављању привремених или повремених послова, пуномоћству, грађењу, ауторском делу и слично), али увек "за свој рачун“.

Одлучујући критеријуми за дистинкцију типичног од атипичног запошљавања се сматрају: 1“ обављање зависног рада, 2" пуно радно време и 3" радни однос заснован на неодређено време (трајни). Друге могуће специфичности појединих врста радних односа као нпр. место извршавања преузетих радноправних обавеза према послодавцу (интерни, спољни, радници код куће, кућно помоћно особље-помоћнице, неговатељице, бединерке), крвно сродство радника и послодавца и др. остају изван правно релевантних критеријума за класификацију и разграничавање типичног од атипичног запошљавања.

Обзиром и на речено постоји висок степен сагласности око тога да се домашај атипичног запошљавања протеже на запослење са делимичним радним временом и на радни однос заснован на одређено време (привремени). У новије време се наведеним модалитетима додаје и појам тзв. 'самозапошљавања" независног рада "за свој рачун" мотивисаног жељом да се "буде свој сопствени послодавац" на челу свога предузећа. Понегде се, међутим, ова материја обрађује изван оквира атипичног запошљавња или субординираног рада уопште". Далеко најекстензивније схватање атипичног запошљавања могли смо прочитати у једном истраживању сарадника Института за мала и средња предузећа из Београда урађеног на тражење Републичког завода за тржиште рада и саопштеног на саветовању октобра 1999. године о атипичном (флексибилном) запошљавању. По том истаживању домашај појма "атипично" запошљавање обухвата чак шест модалитета. То би били:

– запошљавање са скраћеним радним временом; — рад код куће;

— повремено и привремено запошљавање;

– самозапошљавање;

— радпреко викендаин

– радници за помоћ у кући.

Поврх тога се помињу још и кооперативе (задруге), дадиље, дечије неговатељице, дружбенице, домаћице“.

Употребљени изрази у набрајању, као што се види, а и доцније остављају утисак недовољне сигурности, па и местимичне збрке, у поимању терминолошких радноправних стандарда. Сличан утисак се стиче код недовољног респектовања двостраног карактера радног односа са легитимно признатим интересима радника, али и послодаваца без чије сагласности воља нема ни на-

5 Види нпр, за Француску О. СУОМ-САВМ,Париз,1994,с.174-178 6 др.Р. ГРОЗДАНИЋ и сарадници: Флексибилни облици запошљавања, Београд, 1999, стр. 21-26. и друге