Радно и социјално право

Златибор 2005 _ Тенценције у развоју радног и социјалног права

једноставно сматра да норме које регулишу правни положај запослених у државним органима, а посебно у органима управе, спадају у управно право и да се на основу њих заснивају управноправни односи (С. Поповић и други). Професор Ратко Марковић у свом уџбенику каже: "Службенички однос, тј. рад у државним органима је вршење службе, односно вршење службених овлашћења која, поред осталог, обухватају и могућност ауторитативног иступања, тј. вршења власти. Због тога је, за разлику од радног односа, који је превасходно уговорни однос, службенички однос јавноправни однос. У моменту заснивања тог односа пристанак једног лица да ступи у службу на основу акта о постављењу не значи узајамну сагласност воља, него је само услов за успостављање особитог управноправног односа. Израз те реалности непостојања јединственог радног односа је постојање два посебна закона. Норме о радном односу у ужем смислу ишле би у радно право, а норме о службеничком односу ишле би у управно право."

Други писци чине поделу радног права на опште, које се односи на запослене у радном односу, и на посебно које се односи на јавне службенике. Посебно радно право је део управног права а не јединственог радног права. Уочљиво је да је основ ове поделе налази у општој подели права на јавно и приватно. Став према коме се скупина прописа која регулише службенички однос чини посебно радно право може бити прихватљив у смислу да се-тиме указује на специфичности рада запослених у државним органима, које су последица природе саме делатности и овлашћења која имају у вршењу те делатности. Специфичности, дакле, указују или изражавају само неке разлике које постоје и које су нужне у радном односу са државом. Међутим, овде треба напоменути да ове специфичности рада запосленог, код државе, не искључују постојање општих и битних елемената радног односа службеника. Ако норме, које регулишу рад запослених код државе чине "посебно радно право" онда нема никакве логике да посебно радно право буде ближе административном праву, него општем радном праву. Такође, стоји примедба која указује да би по тој логици требало и да радни односи радника у државном органу потпадну под режим управног права. Дакле, ово схватање лица запослена у државном органу дели на службенике и раднике, с тим што по њему радни однос службеника спада у посебно радно право које је део управног права, док радни односи ових других спадају у материју радног права, тј. тзв. оп-