Радно и социјално право

Златибор 2005 Тенценције у развоју радног и социјалног права

штег радног права. Од стране неких писаца је оправдано указивано да за подвајање радног статуса службеника и радника под режим различитих грана права нема оправданог разлога већ да у оба, случаја треба бранити једнак став (А. Балтић, Н. Тинтић). Према овом схватању треба поћи од карактера и статуса оног (органа) код кога су они упослени. У наведеном случају и службеник и радник су запослени код истоврсног органа (државног) или у истоврсној служби (јавној) без обзира на то што су им послови различити. И један и други врше рад. Разлика је у томе што службеник, као носилац и извршилац оређених обавеза и овлашћења самог органа, учествује у реализацији суштине и садржаја функције органа у коме ради. Орган ту функцију обавља према трећим лицима радом службеника (Н. Тинтић).

Може се приметити да се овде меша рад службеника као радни однос и послови који се извршавају радом. Службеник је преузео обавезу да извршава одређени рад, а послове за чије вршење се захтева његов рад односно његове радне способности и начин њиховог вршења не регулише радно право већ то чини она грана права која регулише делокруг и надлежност државног органа. Управо грађанин и заснива радни однос у државном органу, у својству службеника, да би вршио те послове и по основу свог рада остваривао одређена права. Заснивањем радног односа у државном органу лице остварује право на рад које је, по својој природи, економско право чијим вршењем његов субјект стиче зараду. Радни однос је само облик остваривања овог права. Сваки правни однос је облик остваривања права и обавеза његових субјеката. То важи и за радни однос између чијих субјеката постоји узајамност права и обавеза. Према томе, службенички однос није ништа друго него облик остваривања права на рад службеника. Права која произлазе из остваривања права на рад и обавезе које су претпоставке њиховог остваривања предмет су регулисања радног права.

По другом гледишту радни однос државних службеника јесу предмет радног права (А. Балтић, Б. Перић, Н. Тинтић, Р. Куовцку). И ово гледиште уважава чињеницу да држава као и јавноправни субјект, као и други јавноправни субјекти који врше јавне службе, не може функционисати без кадрова који ће послове вршити као своје занимање у радном односу. Присталице овог гледишта се слажу да однос између државе и службеника, поводом рада, није управни од-

41