Радно и социјално право
Др Велизар Голубовић: НЕУСАГЛАШЕНОСТ И КОЛИЗИЈА НОРМИ У ..
суштини су постојала два концепта – англосаксонски и европско-континентални, при чему је први однео превагу у области радних односа (нарочито у првом тексту) и инвалидског осигурања где су консултанти били ОЗАПО и Светска банка.
ПРИВРЕМЕНА И ТРАЈНА НЕСПОСОБНОСТ ЗА РАД
Реформа здравственог осигурања је дуго одлагана остављајући тако у животу превазиђени систем са широко одређеним правима у стварности недоступних највећем броју осигураника (од дијагностичких прегледа и хируршких интервенција до набавке лекова). Драстична редукција права из здравственог осигурања, односно обавеза њиховог суфинансирања од стране осигураника (партиципација) уз рационализацију мреже здравствених установа треба да обезбеди остваривање суштинских права, макар поштовањем реда приоритета – утврђених листом чекања, те да обезбеди равнотежу у приходима и расходима овог осигурања.
У циљу смањења расхода на удару се нашла накнада зараде за време привремене спречености за рад, односно боловања, као једне од највећих расходних ставки здравственог осигурања. Заоштравање и објективизирање критеријума за остваривање овог права свакако је неопходно, али временско ограничавање трајања боловања на шест месеци без прекида или 12 месеци са прекидима у последњих 18 месеци представља покушај пребацивања трошкова на терет инвалидског осигурања. Наиме, по истеку овог рока осигураник се обавезно и без изузетка упућује на вештачење радне способности пред надлежним пензијско-инвалидским органом, при чему се занемарује опште правило према коме здравствено стање осигураника треба да указује на губитак радне способности, односно да се не очекује побошљање његових здравствених способности (чл. 81 ст. 2 330). Лекарима специјалистима се, дакле, у овим случајевима одузима право да користе своје знање и врше вештачење. Чини се да је овде реч и о недовољном поверењу према ваштацима.
Слично норма је постојала и у ранијем 330, али је временско ограничење трајања боловања пре обавезног упућивања осигураника на оцену радне способности било двоструко дуже – 12 месеци. Надлежном пензијско-инвалидском органу се оставља рок од два месеца да донесе решење којим се утврђује постојање или непостојање радне способности. По истеку тог рока терет накнаде зараде пада на организацију за пензијско и инвалидско осигурање. Проблем настаје и у техничком смислу јер се одједном драстично повећава ионако енормно велики број вештачења у Фонду за пензијско и инвалидско осигурање који неминовно пада у „доцњу“ према Заводу за здравствено осигурање и због тога мора да плаћа накнаду зараде за време привремене спречености за рад за време трајања поступка оцене радне способности од 61. дана, чак и када је утврђено да инвалидност не постоји.
Овај Фонд се налази пред избором све већих расхода на име регресирања накнаде зараде за време привремене спречености за рад, и запошљавања већег броја лекара (уз обезбеђење одговарајућих просторија) за вештачење радне способности. Осим тога, рок за доношење решења је врло кратак, с обзиром да је осим вештачења потребно спровести поступак у коме се утврђују подаци о оства-
8