Радно и социјално право

РАДНО И СОЦИЈАЛНО ПРАВО

страна у спору сноси своје трошкове у поступку, осим трошкова миритеља, односно арбитра." Дакле, граматичким тумачењем предметних норми би се дошло до закључка да нека од странака (она која да предлог за извођење доказа) мора сносити трошкове нпр. вештачења. При том треба имати у виду да смо имали случајеве да је вештачење финансијске струке било неопходно. Срећом, руководство Агенције је предметне норме тумачило циљно, тако да је Агенција платила вештачење у случају кад ниједна страна није имала средства плаћање трошкова. извођења тог доказа, што се праксом претворило у правило. Ипак, утисак је да би се, приликом новелирања Закона о мирном решавању радни спорова формулација предметне норме могла побољшати.

4.2. Неки проблеми искључиво практичне природе.

Као што ни један пропис не може обухаватити све појединачне случајеве који постоје, као ни оне који накнадно могу настати, тако је и овај закон, савим оправдано, одређене конкретне правне случајеве препустио правној креативности арбитара-миритеља и Агенције за мирно решавање радних спорова. Као општи проблем чисто правне природе, може се навести недоумица у вези супсидијарне примене одредаба Закона о парничном поступку. Наиме, искристалисало се мишљење да одредбе овог закона само условно треба да нађу своју примену у поступку за мирно решавање радних спорова зато што, управо начела ефикасности и економичности арбитражног поступка, уз уважавање чињенице да се ради о својевољном опредељењу странака, значи да често не морају, а и не могу да се примењују, чак ни супсидијарно, одредбе ЗПП.

Такође, индикативан је и конкретан проблем који се појавио приликом извршења решења арбитара приликом решавања индивидуалних радних спорова. Наиме, у почетку у изреци одлуке није изричито навођено да је послодавац дужан да, поред нето зараде, уплати раднику и комплетан износ припадајућих доприноса. Овде се радило о неразумевању извршних судова појма зараде, па је, у циљу поједностављења решења проблема, успостављена пракса да се у изреку уноси и став да је обавеза послодавца да уплати и доприносе за социјално осигурање. Можда ће се неком учинити излишним да се, полазећи од законске концепције појма зараде, изричито наводи наведена обавеза послодавца, али је пракса показала да је то у интересу правилног извршења решења, а најчешће запосленог“.

# Овај, по нашем мишљењу, правно непрецизни термин прузели смо из Закона о раду. Наиме, тешко се може бранити оправданост употребе овог термина кад се ради нпр. о лицима која потражују исплату минималне зараде, а пре покретања поступка арбитраже им је већ престао радни однос. Слично је и са употребом овог термина у Закону о раду кад се ради о заснивању радног односа (одредбом члана 5. Закона о раду уређено је да "Запослени, у смислу овог закона , јесте физичко лице које је у радном односу код послодавца." Тешко се правно усклађеном са том одредбом може окарактерисати одредба члана 30.истог закона која гласи “' Уговор о раду закључују запослени и послодавац." Наиме, лице које тек закључује уговор о раду свакако није још увек у радном односу и тешко да би се могло назвати запосленим лицем.